Politički sistemi država u Africi

Države afričkog kontinenta uglavnom su unitarne republike, dok par njih ima federalni sistem vladavine. Parlamentarne unitarne republike su Alžir, Bocvana, Kejp Verde, i Libija. Predsedničke unitarne republike su Angola, Benin, Burkina Faso, Burundi, Kamerun, Centralno-afrička Republika, Čad, Komoros, Republika Kongo, Obala Slonovače, Ekvatorijalna Gvineja, Eritreja, Gambia, Gana, Gvineja, Kenija, Liberija, Malavi, Mali, Mauritanija, Mozambik, Namibija, Nigerija, Ruanda, Senegal, Sejšeli, Sijera Leone, Togo, Tunis, Uganda, Zambija i Zimbabve. Polu-predsedničke republike su Demokratska Republika Kongo, Džibuti, Egipat, Gabon, Gvineja Bisau, Madagaskar, Mauricijus, Niger, Sao Tome e Principe, Južna Afrika i Sahravi Arapska Demokratska Republika. Federalna uređenja imaju države Komori, Etiopija, Nigerija, Somalija, Južni Sudan, Sudan i Tanzanija.

 
U Africi postoje dve ustavne monarhije – Kraljevina Maroko i Kraljevina Lesoto i jedna apsolutna monarhija – Kraljevina Esvatini (od 2018., do tada se ova država zvala Svazilend). Takođe, određene teritorije koje su na afričkom kontinentu spadaju pod suverenu vladavinu drugih država – Španije, Francuske, Italije, Jemena i Ujedinjenog Kraljevstva (to su Francuska Južne i Antarktičke zemlje, Sent Helena, Kanarska Ostrva, Madeira, Majot, Melilja, Placas de soberania, Reunion ostrva, ostrva Pelađo i arhipelag Sokotra.

 
Države afričkog kontinenta ujedinile su se na međunarodnom nivou i njih 55 su članice Afričke Unije (AU). Ova organizacija zvanično je nastala 2002. godine, kao naslednik Organizacije Afričkog Jedinstva (OAU; 1963-1999.). Svrha okupljanja država u OAU deklarisana je pri osnivanju. ,,Promocija jedinstva i solidarnosti afričkih država, koordinacija i intenziviranje njihove kooperacije i truda da obezbede bolji život ljudima u Africi; odbrana suvereniteta, teritorijalnog integriteta i nezavisnosti; iskorenjivanje svih formi kolonijalizma iz Afrike; promocija međunarodne saradnje, u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija i Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima”.(Constitutive Act of The African Union, http://www.au.int) AU zamenila je OAU početkom 21. veka, a vođena je vizijom ,,integrisane, perspektivne i mirne Afrike, vođene sopstvenim građanima, koja predstavlja dinamičku silu u globalnoj areni”.

 
U Osnivačkom aktu Afričke Unije postavljena su pravila i smernice koje države članice treba da poštuju, ali su takođe navedene i sankcije. Ovde je važno spomenuti Član 30 – Suspenzija, koji glasi: ,,Vladama koje dođu na vlast putem neustavnih metoda neće biti dozvoljno da učestvuju u aktivnostima Unije.”. To znači da će države koje iskuse državne udare i dobiju vladu koja je nastala nakon prevrata i nije legalna niti legitimna, biti isključene iz ove organizacije. Određene mere preuzete su na primer prema Mauricijusu nakon državnog udara 2005. godine, prema Togou 2005. godine nakon političke krize, kao i prema Madagaskaru 2009. godine. Međutim, mnogi akti političkog nasilja koji su se odigrali u afričkim državama u prvom delu 21. veka nisu imali posledice po položaj tih država u AU.

 
Prema istraživanjima i mišljenjima relevantnih institucija, afričke države su tokom 1990-ih i početkom 2000-ih godina krenule putem demokratizacije. Iako nisu svuda na potpuno demokratskom i slobodnom nivou, u brojnim afričkim državama izbori se održavaju redovno i čine deo demokratskog predavanja vlasti, koji su u prošlom veku bili gotovo nezamislivi. Politička kultura se promenila u smislu da se institucije civilnog društva, višepartijske politike i horizontalne podele vlasti sve više poštuju. Ibrahim Indeks za Afričku Vladavinu govori da 94% Afrikanaca žive u državama u kojima je vladavina napredovala od 2000. godine. Ipak, taj progres se zaustavio 2011. godine i od tada ,,miruje”, po istraživanjima sprovedenim od Ibrahim Indeksa (Ibrahim Index)
Indeksa demokratije časopisa Ekonomist (Democracy Index, The Economist) . U poređenju sa drugim regionima širom sveta koji su u sličnoj poziciji kao afričke države po pitanju demokratizacije, rejting ovih država stagnira ili čak ide na dole, zbog određenih ,,koraka unazad” po pitanju političkog uređenja, praćenih velikom stopom političkog nasilja.

 
Posebnost političkih sistema država u Africi ogleda se između ostalog u tome što formalne institucije postoje paralelno sa tradicionalnim modelima upravljanja. U državama poput Ugande, Gane i Nigerije, tradicionalne strukture imaju veliku podršku naroda i deluju uz državne formalne institucije. Ovakav model organizacije vlasti može postojati u državama koje su izrazito heterogene, i čiji građani pripadaju brojnim etničkim grupama, govore različitim jezicima i imaju sopstvene religije i tradicije. Zbog toga su tradicionalne institucije dobar model za predstavljanje onih delova društva koji inače ne bi dobili mogućnost da imaju predstavnike u formalnim organima vlasti. Neki primeri su Skupština Ibo sela u Nigeriji i Tonga u Zambiji, koji su decentralizovani tradicionalni sistemi vladavine, kao i Asanteman u Gani i Tvana u Bocvani, koje su primeri centralizovanih tradicionalnih institucija.

 
,,Uprkos velikom uticaju tradicionalnih institucija, većina afričkih država nije uspela ni da ujedini njihove snage, niti da pronađe inovativne načine da objedini koristi obe vrste institucija. Umesto toga, njihove paralelne operacije i politike su ponekad postajali uzrok konflikta.”. (Obasanjo Olusegun, Africa in The First Quarter of The Twenty-first Century). Veković je saglasan sa ovim mišljenjem, pa tako navodi da stabilnost afričkih država zavisi od dogovora centralne vlasti i plemenskih vođa, koje imaju veliki uticaj na politiku. Kao primer daje da je to jedan od razloga dugogodišnje vladavine Muamera el Gadafija (Muammar al-Gaddafi) u Libiji, a sa time se slažu i brojni drugi izvori, koji tvrde da je razlog za Gadafijevu uspešnu vladavinu to što je uspeo da postigne neku vrstu dogovora sa plemenskim, odnosno tradicionalnim vođama, i tako obezbedi relativan mir i stabilnost. (Вековић Марко, Државни удар у Малију и религијски екстремизам).

 
Na političke sisteme afričkih država uticala je kolonijalna prošlost, zbog koje su i danas jake veze između Afrike i bivših evropskih kolonijalnih sila, što se ogleda u kulturi, jeziku, ekonomiji, pa i u politici. Dug period potpune zavisnosti od stranog faktora, borba za oslobođenje i granice koje često nisu formirane prirodno, određuju velikim delom politiku Afrike danas. Ovo je samo deo faktora zboh kojih su politički sistemi afričkih država specifični i imaju svoje kontinentalne posebnosti.

 

 

(Ovaj tekst je odlomak iz master rada ,,Državni udari u prvom delu 21. veka“ autora Miljane Pavkov, a svako neovlašćeno kopiranje, umnožavanje ili korišćenje u komercijalne svrhe je zabranjeno.)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s