Psihologija gomile i navijači

O ponašanju navijača, posebno fudbalskih, govori se i piše od sredine 20. veka. U tim pričama, uvek su navijači uradili, rekli, napisali, pevali, skandirali. Na njih se gleda kao na homogenu skupinu, oni postaju subjekat određene radnje, gotovo kao da su jedno biće. Ipak, oni čine heterogenu grupu ljudi, koja se može sastojati od pojedinaca koji se razlikuju po svim aspektima – političkom i verskom opredeljenju, ideologiji, profesiji, stilu života, dok im je zajednička samo ljubav, odnosno podržavanje određenog kluba. Kada napuste stadion (ili halu), oni se vraćaju svojim životima i većina se neće sresti sve do sledeće utakmice. Zbog čega ih onda posmatramo kao jedinstven subjekat?

,,Kada smo u velikoj skupini a ponašamo se u skladu sa društvenim normama zvaće nas narod, a ako se ponašamo protiv tih normi zvaće nas masom.” – Zvonarević

Psihologija je pokušala da da odgovore na ovo pitanje, baveći se gomilama i masama, odnosno većim skupinama ljudi okupljenim na jednom mestu. Masa predstavlja prelazni oblik iz publike u gomilu, i ona je statičan pojam, pa je zbog toga preciznije koristiti pojam gomila kada se govori o navijačkim skupinama. Gomila je privremena fizička agregacija individua koji prisustvuju i reaguju na sličan način prema nekim objektima, koji imaju zajednički interes a njihove reakcije su jednostavne, preterane i obično emocionalne prirode.

Gomila se formira tako što se:

  • osećaji i ideje pojedinaca usmeravaju u istom pravcu – u ovom slučaju na utakmicu i na želju da naš tim pobedi;
  • gubi se individualna svest – pojedinac postaje deo gomile;
  • stvara se kolektivni um.

Prva opšta karakteristika je usmeravanje pažnje na na određeni događaj. U tom trenutku sve osim njega postaje nevažno, sva pažnja pojedinca usmerena je na teren, i to se obično ne prekida narednih 90 minuta. Ovo je praćeno nošenjem simbola, što su najčešće zastave, slike, transparenti, majice, šalovi… Nju prati povećana emocionalnost i uloga emocija u ponašanju. Kod pojedinca se povećava sugestibilnost, praćena pesmama, bubnjevima, skandiranjem i povećanom emocionalnom temperaturom. Zatim se javlja zajednička akcija – na utakmici je to obično skakanje, podizanje ruku, tapšanje u određenom ritmu, ljuljanje, podizanje šalova. (na primer “ko ne skače taj je _____”)

0mmm5676

Dok se pojedinac nalazi u gomili, povećava se emocionalna temperatura, pa dolazi do intenzivirane aktivnosti celog organizma, a posebno nagona i impulsa. Javlja se izrazita iracionalnost ponašanja, koju prati nekritičnost i odsustvo rezonovanja, pa tako dolazi do ponašanja koje odstupa od normalnog i normativnog. Osoba koja je inače mirne i tihe prirode, ne ulazi u sukobe, ne iskazuje svoje emocije i zatvorenog je karaktera, na stadionu može se ponašati potpuno suprotno, poneta gomilom koja je okružuje.

Što je veća gustina gomile, to se njena moć povećava, što objašnjava razliku u ponašanju na stadionu od zavisnosti od tribine na kojoj se nalazite. Na južnoj i severnoj tribini (a i na delovima istočne), koncentracija ljudi je veća, a prate ih brojne zastave, transparenti i ostali rekviziti. Svi prisutni učestvuju u navijanju, pa je vrlo lako da pojedinca ovakvo ponačanje “ponese”, odnosno da se stopi sa gomilom koja ga okružuje i da prati zajedničku akciju. Sa druge strane, na zapadnoj tribini je manja koncentracija ljudi, pa je samim tim efekat gomile znatno slabiji.

Drugi problem kod bočnih tribina (u Srbiji) je to što su često mešovite, odnosno na njima se ne nalaze samo navijači jednog tima, već ih ima sa “obe strane”. Tu dolazi do sukoba mišljenja, emocija, komentara, pa je znatno teže osetiti se kao deo homogene gomile, ukoliko se pored vas nalaze navijači suparničkog tima. Pojedinac se čak može osećati isključeno, dok sa boka posmatra akcije na južnoj ili severnoj tribini, pošto nije njihov deo, iako su deo istog kluba. S obzirom na to da je osećaj pripadnosti jak motiv za priključenje navijačkoj grupi, navijači često biraju da budu koncentrisani na istoj tribini, kako bi bili u centru dešavanja.

IMG_6164

Visoku koncentraciju ljudi prati i pojačan osećaj anonimnosti. Pošto je teško utvrditi ponašanje ili krivicu samo jednog pojedinca, dolazi do stvaranja osećaja nekažnjivosti. Ovo podstiče određena ponašanja koje neka individua ne bi ispoljila u normalnim okolnostima, ali se u gomili oseća bezbedno. Primer za ovo su agresivna skandiranja određenim ličnostima, kako igračima i upravi suparničkog kluba, tako i drugim zvaničnicima, političarima i javnim ličnostima. Ova skandiranja nekad obuhvataju i ozbiljne pretnje, koje pojedinac ne bi upućivao da se nalazi sam ili u manjoj grupi ljudi, ali emocije gomile preovladavaju.

I iz aspekta psihologije gomile važno je pomenuti vođu (u ovom slučaju navijača). On koordiniše navijanje, a time utiče i usmerava emocije svih prisutnih. Određujući ton navijanja, kao i planiranjem akcija, transparenata, koreografija i ostalih aktivnosti na tribini, on može utakmici dati specifičan ton. Slušanje vođe karakteristično je za gomilu, posebno kada svi učesnici imaju slična mišljenja i emocije, koje vođa samo prezentuje i usmerava. Ovako se stiče utisak organizovanog kolektiva, i ponovo se javlja snažan osećaj pripadnosti – mi smo jedno. 

Aktivna publika takođe ima osećaj da pripada nečemu većem i da doprinosi pobedi svog kluba, kao “dvanaesti igrač”. Emotivna povezanost za ishod utakmice i uspeh kluba u takmičenju kao i osećaj da su i oni zaslužni za pobedu prisutna je na tribini – “…prepreke nema da bodrimo voljeni tim, radost i tugu mi delimo s njim…”. Sva sreća, odnosno tuga pojedinca zavisi isključivo od ishoda utakmice, a fudbal zaista postaje najvažnija sporedna stvar na svetu. Dok traje utakmica, ne postoji spoljni svet i problemi sa kojima se u njemu susrećemo, postoji samo želja za pobedom. Ista želja i njena jačina homogenizuju gomilu, i tada okupljeni pojedinci postaju novi subjekat – oni postaju navijači.

Zbog svega navedenog, opravdano je posmatranje navijača kao celine i predstavljanje njihovih postupaka kao akcija homogene grupe. Iako se ne može svaka aktivnost pripisati svim prisutnim pojedincima posebno, one se mogu shvatiti kao izražavanje gomile koja ima zajedničke želje i stavove u datom trenutku, pa tako prihvatamo izjave da su navijači Partizana skandirali određenu parolu, ili navijači Zvezde izveli koreografiju, prihvatajući ih kao subjekat radnje. Ipak, ne treba poistovećivati sportsko navijanje i huliganizam, koji je nažalost prisutan na stadionima. Nasilno (kriminalno) ponašanje i ono što ga prati uvek su delovanje pojedinca ili manje grupe ljudi, tako da se ne može optužiti kompletna publika za određena krivična dela i svim pojedincima stavljati etikete nasilnika (osim u veoma retkim slučajevima kada veliki broj ljudi učestvuje, mada se i tada ne može tvrditi da su svi prisutni navijači huligani). Spominjanje protivničkih igrača i navijača može ostati sportskog duha, gde se utakmica shvata kao takmičenje u kome pobeđuje bolji, pa tako ostaviti po strani teške uvrede i pozive na nasilje, uživajući u utakmici.

 

Gomili na stadionu važni su klub, pobeda i emocije, što ne čini pojedince koji se u njoj nalaze lošim, već samo oslikava uticaj psihologije gomile, koji je jak ali kratak.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s