Rumunska revolucija 1989.

Nizom revolucija koje su se odigrale u državama Istočne Evrope komunistički režimi su pali, dok su države nekadašnjeg Istočnog bloka krenule putem višepartizma i demokratije. Počev od Poljske i Mađarske, u kojima su se održale demonstracije koje su dovele do smene vlasti, talas se širio na okolne države. Istočna Nemačka je nizom akcija zatvaranja granica i poslednjim pokušajima da održi tadašnji režim dovela do masovnih protesta i rušenja Berlinskog zida, nakon čega su održani prvi slobodni izbori. Čehoslovačka i Bugarska su se našle u sličnoj situaciji i tako postale deo skupa država čije su Komunističke partije propala 1989. godine.

 
Revolucija je zahvatila i Rumuniju, gde su demonstracije prerasle u borbu između države i građana, koji su nezadovoljni veoma lošom i represivnom unutrašnjom politikom predsednika Nikolaja Čaušeskua izašli na ulice. Nakon niza sukoba sa vojskom i tajnom policijom, pokušaja smirivanja naroda i gušenja protesta, situacija je eksalirala a Čaušesku je osuđen na smrt. Rumunska revolucija bila je nasilnija i tragičnija od revolucija u drugim istočnim državama, a njome se i završio niz promena 1989. godine.
Narednih godina raspali su se Sovjetski savez i Jugoslavija, a režimi su smenjeni i u drugim delovima sveta – u Mongoliji, Kambodži, Južnom Jemenu, Etiopiji i Avganistanu. Ovi događaji predstavljali su zatvaranje jednog poglavlja istorije – obeleženog komunistizmom, a otvorili novi tranzicioni period ka demokratiji.

 

Komunistička Rumunija

Nikolaj Čaušesku bio je lider Komunističke partije Rumunije 24 godine, dok je dužnos šefa države vršio 22 godine. Njegova vladavina okarakterisana je kao vladavina strahom, a mnogi autori opisuju ga kao jednog od najnemilosrdnijih diktatora sa kraja 20. veka.
Na početku svoje vladavine, Čaušesku je brzo osvojio popularnost, svojim nezavisnim i nacionalističkim stavovima. Otvoreno je iskazao protivljenje Sovjetski Savez i njegovu dominaciju nad Rumunijom. Tokom 1960-ih, virtualno je prekinuo aktivno učešće Rumunije u vojnoj saradnji država Varšavskog pakta, a zatim je i osudio invaziju Čehoslovačke od strane zemalja Varšavskog pakta 1968. godine, kao i invaziju Avganistana od strane Sovjetskog Saveza 1979. Time je želeo da javno iskaže politiku nezavisnosti koju namerava da vodi. Dobro je proceio granice svojih mogućnosti, tako da nije isprovocirao vojnu intervenciju Sovjetskog Saveza, koji je na ove njegove poteze može se reći ostao nezainteresovan.

Nikolaje-Causesku-1
Na polju unutrašnje politike, Čaušesku je napravio niz odluka koje su dovele do katastrofalnih posledica. Nakon što je 1974. godine oformio novu državnu funkciju i sebe imenovao za predsednika Rumunije, počeo je sa intervencijom u razne sfere unutrašnjeg života države i građana. Svoju ženu Elenu, koju je upoznao dok su oboje bili deo omladine Komunističke partije, kao i mnoge druge članove svoje familije postavio je na visoke državne funkcije, dok je on u državi istovremeno vršio gotovo sve dužnosti.
Prekinut je period ”opuštenog komunizma” Julskom tezom 1971. godine, gde je zahtevao povratak oštrog komunizma, i dozvolio državi još veće mešanje u živote građana. Tada je počeo period njegove diktature, dok je oko sebe izgradio kult ličnosti.

 
Opozicione partije u Rumuniji bile su sprečene da učestvuju u političkoj utakmici, dok ih je vlast gušila uz pomoć brutalne tajne policije – Sekuritateu. Nju je formirao Čaušesku i koristio je kao ličnu gardu, i bila je u povlašćenom položaju u odnosu na druge službe bezbednosti. Po navodima novinara BBC-ja Vilijama Horslija, ova služba imala je najrazvijeniju mrežu špijuna i saradnika u Istočnoj Evropi. Priče o ulozi Sekuritate-e u događajima u toku Hladnog rata kao i o njenom učestvovanju u aferama van granica Rumunije šire se poput legendi, dok je njena umešanost u pad Čaušeskua tema raznih istraživanja.

 
Neki od poteza koje je Čaušesku povukao na polju unutrašnje polizike, imali su pogubne posledice, kao što je recimo zabrana abortusa i korišćenja kontracepcivnih sredstava, sa ciljem da se poveća populacija Rumunije. Ovo je dovelo do smrti mnogih žena, koje su se opirale državnoj kontroli svog tela pa su nalazile druge načine da prekinu trudnoću. Još jedan potez koji je naneo mnogo štete građanima jeste pokušaj predsednika da otplati veliki spoljni dug koji je komunistička vlada napravila tokom 1970ih. Tako je Čaušesku 1982. naredio izvoz velikog dela poljoprivrednih i industrijskih proizvoda. Ovo je dovelo do velikog nedostatka hrane, goriva, struje, lekova i ostalih životnih potreba. što je spustilo životni standard u Rumuniji do nepodnošljivog nivoa. Ovakvi potezi doveli su do besa naroda, koji se par godina kasnije pobunio.

 

Decembar 1989.

Rumunija je postala policijska država, čije su institucije, pa čak i Komunistička partija, postale samo instrumenti preko kojih je Nikolaj Čaušesku iskazivao svoju volju. Njegova diktatura učinila je život u Rumuniji nepodnošljivim, a završila se nizom događaja koji su se odigrali u jednoj nedelji decembra 1989. godine.

 
Demonstracije u Temišvaru započele su 15. decembra 1989. godine, a povod je bio zlostavljanje sveštenika Lasla Tokesa. Ubrzo su prerasle u protest velikih razmera, gde su ljudi izašli na ulice u cilju pobune protiv Čaušeskuovog režima. Predsednik je tada bio u poseti Iranu, a kasnije su svedoci tvrdili da je dobio veliki napad besa kada je čuo za dešavanja u Temišvaru. Demonstranti su najpre uzvikivali ,,Hoćemo hleb!”, a kasnije i ”Dole Čaušesku!”.

 
Izdat je nalog da se puca na demonstrante – i to svim službama bezbednosti. Međutim, oni su ovu naredbu ignorisali, tako da je predsednik smenio generale vojske i Sekuritatee, a zatim je lično naredio odredima da pucaju.

 
Vatra je otvorena 17. decembra, a prvi izveštaji navodili su da žrtve broje nekoliko stotina ljudi. Ipak, kasnijom analizom došlo se do broja ispod 100, ali se prvi broj brzo raširio, pa je tako podstakao početak protesta u drugim gradovima Rumunije, gde su građani ustali protiv brutalnosti režima.

 
Čaušesku je sazvao miting u Bukureštu 21. decembra, kako bi smirio tenzije koje su se počele ispoljavati u Temišvaru. Događaj je bio prenošen uživo na rumunskim televizijama. Ipak, pogrešno je procenio raspoloženje naroda, tako da je umesto podrške bio dočekan žvizducima i povicima. Siromaštvo, represija, loša politička atmosfera i godine diktature isprovocirali su narod Rumunije da se pobuni i sledi primer ostalih država Istočne Evrope koje su iskusile promene 1989. godine. Na polovini govora koji je Čaušesku držao, masa se pobunila, a televizijski prenos nije prekinut na vreme, tako da je milionski auditorijum video šta se dešava na trgu. Predsednik je pokušao da smiri situaciju, tako što je povikao ,,Budite mirni i stojte na mestu.”, ali bezuspešno. On i njegova supruga Elena sprovedeni su unutar zgrade Centralnog Komiteta, dok je na ulicama nastao haos.

 

440df335bb205287f06b5d790f0a9dd4
Miting je ubrzo eskalirao i pretvorio se u protest koji je doveo do sukoba građana i bezbednosnih službi. U celom Bukureštu je bio haos na ulicama, a desetine ljudi je ubijeno, dok je na hiljade ranjeno i uhapšeno.

 
Do sledećeg jutra se protest proširio na ostale rumunske gradove, dok su oružane snage prešle na stranu demonstrazora. U Bukureštu su građani upali u zgradu Centralnog Komiteta, gde su demolirali kancelarije i tražili šefa države. Bes naroda dostigao je vrhunac.

 
Nikolaj i Elena Čaušesku tada su pobegli helikopterom, a namerom da napuste Rumuniju. Stigli su do Tragovišta, gde su najpre našli prevoz stopirajući, ali ih je onda vozač predao vojsci. Tada je održano tajno suđenje, gde su optuženi da su krivi za smrt 60,000 ljudi. Vojni sud je po hitnom postupku osudio bračni par na smrt, što je odmah i izvršeno od strane pripadnika rumunske vojske, na Božić 1989. godine. Slike njihovih mrtvih tela sa ranama od metkova brzo su obišle Rumuniju, ali i svet, pa su se protesti brzo stišali. Tako je za 9 dana završena više decenijska diktatura.

 

Posledice revolucije

Par dana nakon smrti Elene i Nikolaja Čaušesku, proglašeno je ukidanje jednopartijskog sistema, a Front nacionalnog spasa, na čijem čelu je bio Jon Ilijesku, inače školski drug Mihaila Gorbačova. Iako skoro anonimna ličnost, Ilijesku je sa svojom partijom osvojio ubedljivu pobedu na slobodnim izborima koji su se održali u maju 1990. godine, a ostao je na vlasti sve do 1996.

 
Ipak, Rumunija nije odmah krenula putem demokratizacije, kao ni ostale Istočno-evropske države. Tranzicija iz komunističkog u liberalno-demokratski sistem je dugačak i komplikovan proces, a promene se ne mogu desiti preko noći.
Deo članova Fronta nacionalnog spasa koji je želeo da se svi bivši komunistički kadrovi smene sa pozicija vlasti, dok su u isto vreme želeli naglo uvođenje slobodnog trđišt i modela liberalne ekonomije. Oni su napustili pokret 1990. godine, nakon unutrašnjih razmirica. On je transformisan u političku partiju, a nastavili su da ga vode članovi koji su i sami bili bivši komunisti. Oni nisu pokazivali želju da slede zapadni model političkih partija, niti ekonomski sistem, već su nastavili da vode Rumuniju u komunističkom maniru.

 
Novi Ustav donet je 1991. godine i formirao je demokratsku republiku Rumuniju. On je obećavao promene u sistemu koje su bile više nego neophodne, ali su ipak postojali određeni problemi koje ustav sam po sebi nije mogao da prevaziđe. Problem nacionalizma i nacionalnih manjina ostao je nerešen, posebno onaj u Transilvaniji gde je jaka mađarska nacionaln manjina, gde su se stvarale ultranacionalističke organizacije. Drugo nerešeno polje svakako je bila ekonomija, jer Rumunija tada praktično nije imala ekonomski sistem koji bi mogao da funkcioniše. Slom unutrašnjeg ekonomskog sistema, prekomerni izvoz, nepostojeće tržište, ali i spoljni problemi kolapsa Komekona doveli su do gotovo nerešive situacije. Ekonomija Rumunije se poboljšala tek početkom 21. veka uz pomoć međunardnih aktera.

 
Najveći problem Rumunije bio je u tome što su razne ličnosti koje su imale vlast u periodu pre revolucije, kao i kadrovi tajne službe, ostali na vlasti i nakon promene režima. Mnogi koji su bili odgovorni za dešavanja iz 1989. godine, ali i oni koji su počinili zločine pre revolucije, nisu osućivani, već su nastavili da budu deo elite. Tek krajem 1990-ih godina su primetne težnje da se prevaziđu duhovi prošlosti i da se zaista krene ka demokratiji.

 
Duh Čaušeskua i danas je prisutan u Rumuniji, posebno u Bukureštu, koji je pun spomenika koji podsećaju na komunističko doba. Mnogi pokloni koje je bivši predsednik dobio od svetskih lidera dati su na aukciju, tako da se njegova zaostavština polako raščlanjuje, ali je i dalje pristutna.
Uloga službi bezbednosti

Rumunska tajna služba Sekuritatea i rumunska vojska imale su niz nesuglasica tokom perioda komunizma, posebno kad se uzme u obzir činjenica da je tajnu službu osnovao Čaušesku i da ju je favorizovao.

 
Delovi svih službi ostali su do kraja odani Čaušeskuu, ali njegova sudbina bila je zapečaćena onog momenta kada su se generali vojske i tajne službe okrenuli protiv njega, pored članova Komunističke partije.

 
Vojne snage Rumunije odigrale su značajnu ulogu u revoluciji, pošto su stale na stranu naroda. Za političke prevrate veoma je važna uloga oružanih snaga, jer od toga često zavisi ishod, pošto nema sile koja se može meriti sa vojskom. Ukoliko vojska stoji po strani, ishod revolucije biće prepušten akterima, odnosno zavisiće od umešnosti građana ili vlasti. Ako vojska stane na stranu jedne od suprotstavljenih grupa, može se reći da po pravilu ta grupa ,,pobeđuje”.

 
Ričard Klempton je postavio mnoga pitanja o umešanosti Sekuritate-e u tok revolucije, kao i u izbor Jona Ilijeskua za predsednika. ,,Tako, na primer, postavlja pitanje kako to da nije viđen ili snimljen nijedan ranjeni ili ubijeni arapski terorista koji se u redovima Sekuritatee borio na strani režima, zašto nijedna palata na bukureštanskom trgu koja nije bila pod kišom kuršuma upravo zgrada u kojoj je bio Ilijesku sa najvišim rukovodiocima Fronta nacionalnog spasa, zbog čega Sekuritatea – tada mnogo jaka – nije zauzela televizijski toranj u kojem se nalazila nova rumunska vlada…” (Parezanović 2013.).

 
Takođe se postavljaju pitanja šta se desilo sa novcem tajne službe, kao i sa arhivama koje je posedovala. Osim toga, na ulogu Sekuritatee u događajima tokom i neposredno nakon revolucije upućuju i činjenice da su mnogi njeni kadrovi dobili mesto u novoj službi koju je formirana po nalogu Ilijeskua, tako da su zapravo nastavili svoj posao, samo pod drugim imenom. Takođe postoje navodi da su neki od njenih kadrova zauzeli visoke pozicije u rumunskoj privredi, tako da su još uvek deo sistema.

 
”1989. je ubijen samo komunizam, ali bivša državna bezbednost i šefovi Komunističke partije preuzeli su ekonomsku moć”, izjavio je Marius Oprea, predsednik Instituta za istraživanje zločina komunizma, grupe formirane od strane Vlade Rumunije. Zbog toga postoji sumnja da su mnogi fajlovi koji sadrže dokaze o zločinima koje su počinili članovi KP zatvoreni, a da neki počinioci još uvek nisu identifikovani. Vlada Rumunije preuzela je nove mere, pod pritiskom Evropske Unije, da otvori ova dokumenta i procesuira odgovorna lica, kako bi celo ovo mračno poglavlje istorije Rumunije bilo konačno zatvoreno.

hqdefault

Zaključak

Rumunska revolucija možda je najinteresantniji primer revolucija koje su se odigrale 1989. godine u Evropi. Pored svoje brutalnosti i fatalnog ishoda, ono što je čini interesantnom je način na koji se odigrala, akteri i njihovi motivi, oko kojih se može postaviti mnogo pitanja – kako naučnih, tako i novinarskih.

 
Osnovno pitanje je da li je Rumunska revolucija pobuna građana koji su ustali protiv višedecenijske diktature Nikolaja Čaušeskua i koji su želeli promenu režima, kako bi imali normalnije uslove za život, ili je zapravo orkestrirana od strane tajnih službi koje su imale nameru da svoje kadrove postave na državne funkcije? Uloga Sekuritatee i ostalih službi bezbednosti, kao i dolazak Jana Ilijeskua na vlast nakon prevrata, dovodi nas na sumnju da revoluciju nisu izvele mase samostalno, već da je u igri bila i druga strana.

 
Ono što je takođe vredno pažnje je brzina kojom je prevrat sproveden, ako imamo u vidu njegovu masovnost. Devet dana demonstracija, sukoba države i građana, hapšenja, ranjavanja i smrti, a sve to u isto vreme u više gradova širom zemlje, posebnost je Rumunske revolucije. Takođe, sam njen ishod je najdramatičniji od svih – streljanje diktatora je veoma retka pojava, posebno u 20. veku.

 
Iako je imala dramatičnu revoluciju, Rumuniji to nije bilo dovoljno da se otrgne komunizma i propasti prethodnih režiima i krene putem demokratije. Prosta smena vlasti nije dovoljna da bi se ceo sistem oporavio, već su potrebne godine mukotrpnog rada i saradnje kako bi se postigao pomak u svim državnim sferama. Trideset godina nakon revolucije, stanje u Rumuniji nije ,,idealno”, odnosno ne ispunjava sve standarde da bi se nazvala liberalnom demokratijom, ali su svakako primetni napori da to postane.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s