Fudbalski multikulturalizam i moderni timovi

,,Džonatan de Guzman je rođen u Kanadi, od oca Filipinca i majke Jamajkanke. Prirodno, nastupaće za Holandiju na Svetskom prvenstvu” – Jason Karaian

“Kupovina” fudbalskih igrača prisutna je gotovo od kad je sporta. Veliki svetski, ali i mali lokalni klubovi potpisuju ugovore sa strancima, koji igraju u drugoj zemlji sezonu, dve, tri, dok ne promene klub i kontinent. Osim igrača, nije retka pojava ni da treneri i menadžeri menjaju klubove i države. Vremenom je ovo postala sasvim prirodna pojava, da u domaćim klubovima igra nekoliko stranih igrača, koji su se više ili manje prilagodili novoj državi i klubu. Ukoliko su ostali u klubu duži vremenski period, i/ili je klub tada postigao dobre rezultate, čemu je doprineo stranac koji je u tom periodu igrao, domaći navijači ga zavole. On tada postaje deo kluba ali i deo celog vela dešavanja oko stadiona. Tako su mnogi stranci dobili svoje pesme, transparente, grafite i ljubav od navijača, dok su oni sa druge strane naučili jezik države u kojoj borave i pokušali da uzvrate navijačima podjednako – prilazeći im posle utakmice i pevajući sa njima.

Iako su šovinizam i rasizam nažalost ponekad deo navijanja (ali i sporta), oni se uglavnom izražavaju prema suparničkom klubu, prema njegovim igračima, upravi ili celoj državi i narodu koji je sa druge strane terena. Rasizmu unutar tima nema mesta. Bez obzira na nacionalnost, veru ili boju kože, igrač je prihvaćen kao sastavni deo tima. Njegova obaveza je da poštuje okruženje u kom se nalazi i da da sve od sebe na svakoj utakmici, a navijači i saigrači će to umeti da cene. Ovde ljubav ne poznaje razlike.

taribo-vest-li-adi

 

U nacionalnim timovima, odnosno reprezentacijama, stvar je malo drugačija u odnosu na klubove. “Nacionalni tim” znači da je sastavljen od građana države koju predstavlja. Oni moraju imati državljanstvo, bilo rođenjem na njenoj teritoriji ili pozivanjem na poreklo. Ali, nacionalni pasoši ponekad se dele i bez čvrstog razloga, tako da veliki broj stranaca koji nemaju etničke veze sa državom u kojoj igraju, vrlo lako dobiju državljanstvo. Osim ako za dobar razlog ne smatramo fudbal.

Veliki talasi migracija utiču na svaki aspekt društva, pa tako i na sport. Migracije se mogu razložiti na dva nivoa, odnosno na one koje su uvek prisutne, odvijaju se postepeno i veliki deo sveta učestvuje, dok postoje i one kratkoročnije ali i masovnije, sa manjom asimilacijom i većim uticajima na društvo u političkom smislu. Ratne i ekonomske migracije utiču na strukturu stanovništva jedne države, pa tako i na strukturu nacionalnih timova. Ono što što je ostavilo veliki trag na sport je talas migracija u Evropi koji traje već 30-40 godina. Ovo su spore migracije, sa postepenom ali uspešnom asimilacijom novog stanovništva. Deca migranata rađaju se u novim državama, najčešće kao njeni građani. Oni imaju osećaj pripadnosti svojoj državi i predstavljaju je na međunarodnoj sceni. 

Tako će recimo Presnel Kimpembe (otac iz DR Konga, majka Haiti) reći da je Francuz i igrati za Francusku na Svetskom prvenstvu 2018. Za Francusku reprezentaciju nastupaju i Adil Rami (marokansko poreklo), Paul Pogba (Gvineja), Baise Matuidi (DR Kongo, Angloa), Ousmane Dembélé (Mauricijus, Mali). S obzirom na politiku Francuske koja je sačinjena od multikulturalnog stanovništva okupljenog pod jednim nacionalnim kišobranom, ovakav sastav tima odlično oslikava celu državu. Osim toga, većina stranaca kako u Francuskoj, tako i u njenim reprezentacijama, ima istorijske i/ili etničke veze sa ovom državom, zbog kolonijalne prošlosti. Zbog ovoga je ipak donekle prirodno da neko iz Maroka igra u Francuskoj, nego što bi bilo da recimo igrač dodje iz Španije.

Još jedan vrlo očigledan primer je Švajcarska. Kao što je sama država sačinjena od različitih etničkih delova, tako je i fudbalska reprezentacija vrlo šarena. Selektor je Vladimir Petković (rođen u Sarajevu, BiH). U njenom sastavu našao se kosovski-albanac Xherdan Shaqiri, bosanski-hrvat Mario Gavranovič, bošnjak Haris Seferović i albanski-makedonac Blerim Džemaili. Tu su i Josip Drmić (Hrvatska), Granit Xhaka i Valon Behrami (Albanija), Ricardo Rodríguez (špansko-čileansko poreklo), Gelson Fernandes (Kejp Verde). Osim toga što oni igraju za isti tim, na istoj su strani i imaju isti cilj, uz njih je i cela populacija jedne države. Čim počne novih 90 minuta, razlike se zaboravljaju. Ne znam da li ijedna druga sfera života može ovo da postigne, niti kako bi ovoliko „šarenilo“ izgledalo u nekoj drugoj industriji.

switzerland-world-cup-2018

Ovakvih primera ima gotovo koliko i igrača na svetskoj sceni. Istražujući poreklo svakoga od njih možemo da dobijemo sliku ne samo sporta, već i društva u kome živimo. Autohtonog stamovništva je sve manje, dok je multikulturalizam sve prisutniji u globalnom modernom društvu. Jedina razlika je u prihvatanju različitosti. U sportu se svi podjednako poštuju dok idu ka pobedi, dok je u ostalim sferama to ipak malo drugačije. Da li će sport uticati na politiku koliko je politika uticala na sport?

 

Kako su šareni klubovi uticali na nacionalne timove? 

U susret Svetskom prvenstvu 2018., možemo videti sastave reprezentacija koje će nastupiti. Možda ne toliko iznenađujuć podatak je da više od polovine država ima nacionalne timove koje većinski čine igrači koji igraju van svoje države, odnosno lige. Šampioni u ovome su Hrvatska, Švedska i Island, čiji svi igrači reprezentacije inače igraju za strane klubove. Na drugom mestu je Senegal (97%), dok se Srbija našla na trećem, sa 92,3% igrača koji ne igraju za domaće klubove. Na dnu skale su Rusija, sa samo 5%, i Engleska i Saudi Arabija, čije reprezentacije čine isključivo igrači iz domaće lige. (izvor Fifa, novembar 2017.)

Advertisements

Једно мишљење на „Fudbalski multikulturalizam i moderni timovi

  1. У најбољем случају, ово је наивно, у најгорем- сасвим малициозно.

    Као прво треба да се зна- Скоро сви мигранти данас су економски мигранти, (не рачунајући присилне миграције, наравно) односно они који се селе у дату државу чисто због материјалног бољитка. Не због неких убеђења, веровања, осећања првржености датој нацији- већ чисто материјално.

    Ништа мање се не може рећи ни за фудбалере- господа из Босне, Косова, Албаније итд. нису отишла (и заиграла) за Швајцарску јер их је много погодило предање о Вилијаму Телу, пробудивши у њима романтично осећање према Швајцарској, у коју су се морали преселити, не поневши са собом ништа до старог, већ отупелог, швајцарског ножа са окрњеном дршком, и Weltschmertz-а у своме срцу. То не бива, давно је прошло време романтизма, трагичног патриоризма са ‘здравом’ дозом опијума.

    Ни славни Џорџ Бајрон- без обриза на јаке емоције и блискост коју је осетио према Елади није умишљао да је Грк када је отишао дати живот за слободу колевке европске цивилизације. Те исте цивилизације на чију пропаст неки (А међу њима изгледа и аутор овог текста) гледају са одушевљењем, зашто? Да би показали другима како су „напредни“, „толерантни“, итд? Убили смо Бога, како каже Ниче, но због чега? Да ли је вредело? И ко ће спрати сву крв која је остала? Да можда не спере и нас све са њом.

    Познат је, верујем, поздрав који су албански фудбалери правили приликом постизања гола. Да то није можда неки древни швајцарски симбол, још из времена реформације, када је сам Калвин ходао земљом, а његове се присталице тако поздрављале како би знали да немају посла са Католиком? Или то можда Албанац, гле, рукама рекреира орла на албанској застави, као поздрав не Швајцарској публици, већ онима доле, мало јужније, онима чијој нацији заиста припада.

    Јер не чини га припадником нације комад папира и владин печат, регистар у некој онлајн бази, бекап на физичком формату. Припадник нације се рађа. Перикле је још читавих пола миленијума пре Христа рекао- „Атињанин је онај чија су оба родитеља Атињани.“ Није то уопште нов концепт. Али ови коју су поменути јесу- Фудбал сам, и поготово тај турбо-капитализам, у којему је најбитнији неометани промет капитала- како робе и новца, тако и радне снаге. Једино што је ту древно јесте лицемерје и демагогија- представљајући све то као нешто што се ради из виших идеала и за добробит човечанства.

    Енглеска, на енглеском- England, односно земља Англа, (По племену Англи) име је за место где Англи- Егнлези живе. Зашто се то место зове енглеска? Баш због тога. Није место дало име људима, људи су дали име месту- Енглеска је Енглеска баш због Енглеза. Нема та земља магично својство да сваког ко на њу крочи претвори у Енглеза. Исто се може наћи и у именима других европских држава, а исто важи и за Србију. Ако ми не верујеш- погледај Косово. Српско је сећање, путеви, цркве, али не и људи.

    Причао сам иначе, са Американцима и неким Европљанима који често умеју да навијају за противнички европски клуб, (Чак и за Србију) уместо за свој који је препун странаца. (Код Американаца су разлози превасходно расни, код Европљана етнички) Све у свему, у Америци и даље потоје велике разлике међу нацијама, асимилација и јединство још није наступило на масовној бази, а заједно живе преко два века.

    Та крилатица- „Нека цвета хиљаду цветова, ви само купујте Кока-Колу“ и не функционише баш најбоље. Испоставило се да је претварање света у џиновски шопинг центар ипак нешто теже него што се то испрва чинило. Питања је сад- на колике су жртве инвеститори спремни да би остварили свој план? Светска влада, баш као што су је некад снили Х.Џ. Велс и њему слични. Само, више ће личити на гротеску него научну фантастику.

    И за крај, Шпанац је свакако ближи Французу и по вери, и по историји, и по етницитету, и по обичајима, и по језику од неког колонисте чија држава није била под Француском управом ни век.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s