Intervencionizam u međunarodnim odnosima

Intervencionizam se veoma često sreće u međunarodnim odnosima, a obično dolazi od strane velikih svetskih sila. Ovde ću ukratko izložiti značenja i vrste intervencija, suverenitet, odgovornost za zaštitu, opravdanja intervencija i navesti neke od primera.

 
Prema svojoj najopštijoj definiciji, po rečima Džozefa Naja, intervencija se odnosi na spoljne akcije koje utiču na unutrašnje sukobe druge suverene države. Pojedini analitičari termin koriste u užem smislu, da ukažu na mešanje silom u unutrašnji sukob druge države. Uža definicija je samo jedan kraj širokog spektra uticaja rangiranih od najnižeg do najvišeg stepena prinude, a često je veoma teško odrediti granicu.

web-06-28-151
Najniži vid intervencionizma jesu govori formulisani tako da utiču na političare pri odlukama u unutrašnjim poslovima neke države (Buš 1990. – upućeno Sadamu Huseinu), gde bi možda trebalo svrstati i medije i ostale vidove propagande. Sledeća je ekonomska pomoć (SSSR – Kuba), zatim slanje vojnih savetnika (SAD-Vijetnam, SSSR-Nikaragva), podrška opoziciji (SAD – protivnici Aljendea u Čileu, kasnije i razni vidovi obojenih revolucija), ograničena vojna akcija (SAD-Libija, Sudan, Avganistan), i na kraju potpuna vojna invazija ili okupacija – Panama, Irak, Garanada od strane SADa, ili Mađarska i Čehoslovačka od strane SSSRa. Mnoge intervencije su multilateralne, ali ih uglavnom jedna država predvodi, dok ostale pružaju novčanu, oružanu ili ideološko-propagandnu pomoć. Oko okupacija od strane međunarodnih organizacija su podeljena mišljenja stručnjaka.

 
Suverenitet podrazumeva apsolutnu kontrolu teritorije u pravnom smislu (odnosno apsolutnu vlast), ali je vladavina unutar sopstvenih granica danas često pitanje stepena. Suverenitet uspostavljen nakon Vestfalskog mira 1648. odavno više nije na snazi, države nemaju potpunu kontrolu nad svojim unutrašnjim poslovima, već je sve više pitanja multinacionalne, globalne prirode. Suverenost polako nestaje sa svetske scene (o tome više u tekstu  Gde su nestale suverene države ). Tako je nekada nemoguće učiniti nešto unutar sopstvenih granica, jer bi se posledice odrazile u međunarodnoj zajednici, a rezultat bi bio nepovoljan po više aktera (primer pokušaja ekonomskih reformi u Francuskoj).

 
Na milenijumskom samitu Ujedinjenih Nacija 2000. godine, kanadski premijer Žan Kretjen je najavio formiranje Međunarodne komisije o Intervenciji i državnoj suverenosti, koja je 2001. izdala izveštaj ”Odgovornost za zaštitu”. U njemu se navodi da države imaju odgovornost da zaštite svoje građane, a kada ne mogu to da urade ili kad terorišu svoje građane, načelo neintervencije uzmiče pred međunarodnom odgovornošću za zaštitu. Vlade su se kolektivno saglasile da je u nekim okolnostima bezbednost pojedinaca i grupa važnija od bezbednosti države, čime je odbačena vestfalska suverenost. Sudbina država i njihovih građana prepuštena je odlukama međunarodne zajednice, za koju se pretpostavlja da može bolje da odlučuje od nacionalnih vlada. Ovde se može postaviti gomila pitanja, od čega je možda najvažnije – ko donosi konačnu odluku?

 
Za realiste, osnovne vrednosti su red i mir, a ključna ustanova je ravnoteža snaga, pa je po njima intervencija opravdana u onim slučajevima kada je neophodno da se održi ravnoteža snaga i da se održi red (Hladni rat). Za kosmopolite je temeljna vrednost pravda, a ključna institucija društvo pojedinaca, pa je tako intervencija opravdana ako unapređuje pravdu za pojedince i ljudska prava (Somalija, Haiti, BiH, Kosovo). Za državne moraliste je intervencija retko legitimna, a jedini opravdan rat je u odbrani teritorijalnog integriteta jedne zemlje.

 
U knjizi Pravedni i nepravedni ratovi Majkl Volcer iznosi slučajeve u kojima bismo mogli moralno opravdati rat: 1. Preemtivna – nedvosmislena i dovoljna pretnja integritetu jedne države, ona mora delovati odmah (Izrael 1967.) 2. Uravnotežavanje prethodne intervencije – SAD- Vijetnam, Kina-Kambodža. 3. Spasavanje ljudi kojima preti masakr – Tanzanija-Uganda, Vijetnam-Kambodža. 4. Pomoć secesionističkim pokretima. Kod ovog poslednjeg slučaja, postavlja se pitanje ko ima pravo na samoopredeenje i čiji su zahtevi legitimni (primer Somalije i Kenije, ali i brojnih drugih država). Ovo pitanje je veoma kompleksno i ne može da se objasni u ovako kratkom radu, a posebno je teško ostati objektivan i reći šta je pravedno i legitimno, a šta ne. Važno je naravno ko o tome odlučuje, kao i gde se odlučuje. 51DQ4H53VEL._SX308_BO1,204,203,200_.jpg

Treba takođe postaviti pitanje ko ima toliku moć na svetskoj pozornici da bi mogao da donese konačnu odluku o nečijem pravu da se odvoji od matične države. Sa manje od 90% homogenih država u svetu, samoopredeljenje moglo bi da ima kobne posledice, jer bi ogroman broj zajednica mogao da traži mogućnost da ostvari ovo pravo, pa bismo od 200 država došli do mnogo većeg broja. Takav svet sada spada u okvire fantastike.

 

Postoje tri dimenzije procene u pravnoj tradiciji ratovanja: motivi, sredstva i posledice, i nijedna nije sama za sebe dovoljna u proceni. Same dobre namere ne odobravaju intervenciju, kao što su na primer Amerikanci pokušali sa ratom u Vijetnamu, jer čak i da je razlog bio ispravan – korišćena sredstva nisu. Posledice je najteže izmeriti unapred, što je jedan od razloga zbog kog je ova tema toliko kompleksna. Moraju se podjednako razmatrati sve tri dimenzije pre nego što se započne intervencija.

 

 

O svim ovim aspektima mogu se napisati poduža dela, a da ipak neka pitanja ostanu nerazjašnjena. Na intervencionizam u međunarodnim odnosima često se gleda jednostrano i vrlo uprošćeno, što je možda osnovna greška pri posmatranju ovog fenomena. Jedina opcija je predstavljanje obe strane koje su učestvovale u konkretnom slučaju i prepuštanje istoriji da pokaže koja je bila u pravu. Sve osim toga jeste zauzimanje strana i gubljenje objektivnosti.

 
Pitanje intervencije ostaje kao vrlo složena tema, o kojoj se gotovo svi imaju veoma različite stavove. Izbor nemešanja u poslove Ruande 1994. a mešanja u Kosovo 1999. ostaće još dugo tema rasprava. Možda nije dobro i moralno ostaviti nacionalne vlade da sa svojim građanima rade šta požele, ali isto toliko nije dobro i moralno mešati se u unutrašnje poslove suverene sile. Ko može doneti odluku kad treba intervenisati i kako možemo biti sigurni da je to bio dobar izbor?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s