Mira Marković – bilo je to ovako?

Mira Marković je sastave koje je pisala u osnovnoj školi uvek davala svom dedi, Dragomiru Miletiću, da ih pročita pre nego što ih odnese u školu. Od gimnazije pa do kraja njegovog života, Slobodan Milošević je prvi čitao sve što je Mira pisala, hvalio i savetovao. Ništa nije objavljeno pre nego što je on video. A onda je napisana knjiga ”Bilo je to ovako”, deset godina nakon Miloševićeve smrti. Da li bi on knjigu pohvalio ili bi ipak imao zamerke?

Gospođa Marković u predgovoru piše da je na Slobin predlog napisala memoare o njima, njihovim životima, da je napisala istinu. Neću zalaziti u to da li je sve što je napisano istina, niti imam načina da to saznam. Takođe neću iznositi lične stavove i pisati o tome da li se slažem sa određenim stvarima ili ne. Ipak, ne mogu a da ne primetim da je knjiga ”Bilo je to ovako” autobiografija Mire Marković, priča jedne žene o sebi, svojoj porodici, karijeri, ličnim političkim stavovima i viđenjem istorije. Ovo nije knjiga o Slobodanu Miloševiću.

Na početku je prikazana porodica Miletić, od dede do Vere, Mirine majke, njen aktivizam u Drugom svetskom ratu i tragiča sudbina. Onda Mira piše o svom detinjstvu, od najranijeg doba do gimnazije u kojoj je upoznala Slobu. Knjiga je do tad klasičan biografski roman. Lično sam očekivala da će njihovim odlaskom u Beograd na studije i početkom političkog aktivizma knjiga početi svedočenje o ličnosti i dobu koji nikad nisu do kraja osvetljeni. To se međutim nije dogodilo. Čitala sam roman.

Autor voli opise prirode, boje, cveće, šarene suknje i ukrase za kosu, što je napomenuto bezbroj puta. Umesto da se detalji spominju samo ako su neophodni za razumevanje šire slike, mi smo upoznati sa brojem suknji koje je autorka donela iz Azije, plavim kaputom koji je kupila a nikad ga nije obukla, bojom cvetova koje je dobijala od muža da ih nosi u kosi, češljevima koje su joj davali prijatelji, mašnama koje je njihova ćerka nosila, svakim komadom nameštaja u svim njihovim stanovima… Mogla bih da detalje nabrajam u nekoliko pasusa, a Mira ih je opisivala na više desetina stranica. Smatram da u delu koje je trebalo da ima veliku istorijsku težinu nema mesta ovakvim opisima.

20293139_1378134565628046_3564415690931567755_n

Priča je razvodnjena, jer u pauzi između Slobine karijere u Beobanci i početka kraja Jugoslavije mi čitamo o narukvicama koje Mira voli da nosi i po kojima se čuje dok hoda.

Detaljni opisi postoje i kod poglavlja koja se tiču putovanja. Opis Briona je donekle razumljiv, zbog onoga što samo letovalište predstavlja, ali su u knjizi prisutni i opisi Venecije, Pariza, Grčke, Bugarske, Kine, Japana, (uz obavezne odevne predemete koje je gospođa Marković tamo nosila) koji skreću pažnju sa političkih dešavanja koja su srž samog poglavlja. Reportaže sa putovanja su lepe, ali bi bilo još lepše da smo saznali neke stvari o predsedniku koje do sada nisu bile predstavljene javnosti.

Sledeća stvar je selektivno prikazivanje određenih događaja. Ne tvrdim da je autorka htela da izmeni ili samo delimično prikaže šta se dešavalo, već da je opisala stvari koje su njoj lično bitne ili upečatljive, a ne one koje su od istorijskog značaja. Tako na primer imamo informaciju da je Tito lep u beloj uniformi i da je Jovanka lepa dok sedi pored njega na plaži. Oni su veličanstveni dok nose belo, njihova pojava baca senku na sve ostale događaje. Pa tako čitamo ocenjivanje stajlinga umesto da čujemo šta autorka misli o jednoj od najvažnijih ličnosti tog doba.

Zapravo je većina pomenutih ličnosti lepa, što je više puta naglašeno. Opisan je Mirin susret u detinjstvu sa Aleksandrom Rankovićem, njihovo neobavezno ćaskanje u vozu, dok smena Rankovića nije pomenuta, pa tako stičemo utisak da uopšte nije ni bitna. Ranković je baš lep čovek. Još jedan primer je navođenje knjiga koje je Mira čitala sa četrnaest godina i stavovi njenog oca i dede o tome da li su te knjige prigodne za nju ili ne, dok je Slobin odlazak na Kosovo ’87. prikazan jednim pasusom. Ali i Sloba je bio lep u Mirinim očima. Lepši od svega što je mislila da je lepo, od svega čemu se divila…

Životi Marije i Marka Miloševića takođe su opisani u ovim memoarima, uglavnom zamagljeni majčinskom ljubavlju. Tako imamo priliku da ih vidimo u drugačijem svetlu, ali su i u ovom slučaju neke stvari predstavljene selektivno i subjektivno, što je bilo i o očekivano, s obzirom na to da o njima piše njihova majka. Ipak, saznali smo kakav je Marijin muzički ukus i koji su Markovi hobiji, što se u svakom slučaju razlikuje od stvari koje smo čitali o njima iz drugih izvora.

Teško mi je da komentarišem neke političke događaje koji su ipak opisani u knjizi, a da pritom ostanem nepristrasna. Ali, smatram da je u svakom slučaju dobro što je napisana barem jedna knjiga koja je u potpunosti različita od svega do sada objavljenog o jednom turbulentnom vremenu i fascinantnoj ličnosti. Mnogo puta smo čuli da svaka priča ima dve strane, a ova ih možda ima na stotine. Dugo će vremena proći dok ne budemo došli do bar dela istine o Slobodanu Miloševiću, a svedočenja njegove supruge definitivno nisu na odmet, koliko god lirska bila.

Kada su memoari izašli, mnogi politički akteri koji su spomenuti u knjizi ili su imali značajan položaj u periodu koji najviše vezujemo za Miloševića, imali su nešto da kažu. Novine su prenosile pasuse ovih memoara i predstavljali ih kao ekskluzivne podatke do sad nepoznate javnosti. Neki su kritikovali autorku i tvrdili da su određene situacije opisane u knjigama netačne (npr. bivši načelnik GŠ VJ Nebojša Pavković), ili da su bar donekle izmenjene. Drugi su pak hvalili ovo delo, govoreći da je istina konačno napisana.

Mira Marković je sada postala nešto poput fenomena pop-kulture. Moja generacija, koja je samo par godina živela u Slobinoj Srbiji i koja priče o tom vremenu može da čuje samo iz druge ruke, danas Miru doživljava drugačije od očekivanog. Tako na primer imamo pesmu Mimi Mercedes ”…vladarka iz senke, mislim da sam Mira Marković, pravi primer alfa ženke – kao Mira Marković…”, a omiljeni bračni par devedesetih je postao i tema niza mimova i #couplegoals postova. Možda memoari ”Bilo je to ovako” mogu bar da nam posluže kao inspiracija za dalju popularizaciju Mire Marković.

*(stavovi izneti u ovom tekstu tiču se isključivo dela ”Bilo je to ovako”, a ne gospođe Marković ili predsednika Miloševića)

17022_867823236659184_4290439360150555843_n

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s