Gde su nestale suverene države

Suverenitet je reč koja se u poslednjih nekoliko godina masovno koristi u medijima i političkim govorima, zajedno sa teritorijalnim integritetom i državnom autonomijom, najčešće kao populistička fraza koja nam nije sasvim jasna. Šta je zapravo suverenitet?

Filozofi i politikolozi se bave ovim pojmom vekovima, mada se smatra da je zvaničnu raspravu započeo Žan Boden. U njegovo doba suveren je bio monarh, što se promenilo stvaranjem nacionalnih država nakon evropskih revolucija, kada je narod dobio vrhovnu vlast i postavio Vladu kao suverena. Suverenitet je apsolutna vlast, koja spolja ne zavisi ni od koje više vlasti, a iznutra je iznad svake druge vlasti. U moderno doba to znači nezavisnost države u vršenju spoljnih i unutrašnjih poslova. Već kod same definicije možemo se zapitati da li živimo u Evropi suverenih država.

Jirgen Habermas ističe veliku promenu koja se desila nakon dva svetska rata. Najpre je postojao status quo ante (status pre rata), od 1648. do 1914. godine. To je bio sistem istinskih međunarodnih odnosa nezavisnih suverenih država. Svi akteri su se ponašali u skladu sa sopstvenim nacionalnim interesima, bili su međusobni takmaci u borbi za moć zasnovanoj na pretnji vojnom silom, poput neke vrste prirodnog stanja Tomasa Hobsa. Uslov za učestvovanje bio je međunarodno priznat suverenitet, koji se dobijao delotvornom kontrolom državnih granica i održavanjem zakona i reda unutar njih. Suverene sile imale su sledeća prava:
1. Načelo nemešanja – nijedna država se ne meša u unutrašnje poslove druge države.
2. Imunitet od nadležnosti – država ne može biti tužena za dela počinjena u svom suverenom svojstvu.
3. Imunitet državnih ustanova – ukoliko neko ko postupa u službi svoje zemlje prekrši zakon, ne treba da se smatra krivim jer to čini u ime države.

Suverena sila nije mogla biti okrivljena od strane spoljnih aktera kako čini nemoralna ili nečovečna dela, niti da zakonski odgovara za svoje postupke. Države su zaista bile nezavisne.

screen-shot-2016-09-21-at-1-42-56-pm

Dve stvari dovele su do promene ovog statusa.

Prvo, u 20. veku javlja se pojam ”moralno neodgovorne vlade”. Zločini počinjeni u dva svetska rata ne smatraju se delima pojedinca, već se mora priznati odgovornost nacionalnih vlada koje su dopustile takve postupke. Nacistički zločini uzimaju se kao primer gde se ne može pretpostaviti nevinost države, kao i organizovani kriminal, totalno ratovanje, civilni ratovi koji imaju za cilj razaranje državne moći, a čija opasnost se povećava tehnološkim razvojem naoružanja. Ovo je dovelo do potrebe razvijanja međunarodnih zakona i nadnacionalnog nadzora.

Drugo, opšta priroda globalnih rizika, kojih ima sve više, takođe nameće nacionalnim državama potrebu za nadnacionalnom saradnjom. Postupci jedne države često mogu uticati na druge sa kojima se graniči, tako da je pri donošenju važnih odluka i promena potrebno konsultovati ostale države kojih se to možda tiče (npr. izgradnja nuklearne elektrane). Osim toga, globalizacija nam je donela multinacionalne kompanije i internacionalizaciju proizvodnje, a trgovina je naglo porasla zbog tehnoloških dostignuća u komunikaciji i prevozu. Globalni pritisci na domaće privrede i kulture postali su ogromni, tako da je neophodno sarađivati na međunarodnom nivou da bi se ostalo u ekonomskoj i političkoj trci.

Nesigurna ravnoteža mira, trka u naoružanju, globalni rizici i slabljenje nacionalnih vlada doveli su do donošenja novih pravnih propisa i političkih organizacija. Pravne novine pod okriljem Ujedinjenih nacija predstavljaju prelaz sa međunarodnog na tzv. kosmopolitsko pravo. To znači da se potpuno gubi status quo ante, jer se izgubilo međunarodno pravo sistema suverenih država. Građani prestaju da budu vezani za svoje nacionalne države, već se posmatraju kao ”građani sveta” sa jednakim pravima i statusom. To znači da pojedinac može da postavlja i nameće zahteve i da čak pokrene pravni postupak protiv sopstvene države. Nacionalne države bi počele da liče jedna na drugu, imale bi prava u domenu unutrašnje politike, ali bi takođe poprimile neka svojstva federacije i izgubile suverenitet, koji bi bio podeljen između nacionalnih, regionalnih i međunarodnih ustanova. Načelo nemešanja je ovim narušeno, a pošto smo rekli da suverenitet znači apsolutnu vlast koja je iznad spoljnih uticaja i unutrašnjih pobuna, vidimo da u ovom slučaju suverenitet ne postoji.

Ovaj kosmopolitski sistem još uvek nije u potpunosti na snazi, trenutno se nalazimo u nekom prelaznom periodu, ali je vrlo jasno da svet brzo i odlučno ide u tom smeru. Nacionalne vlade i nemaju neki izbor, ili će se dobrovoljno odreći svog suvereniteta i predati ga nadnacionalnim institucijama poput Evropske Unije, ili će biti pregažene i uništene, što na međunarodnim sudovima, što ekonomskom politikom jačih. Ovo se naravno ne odnosi na velike sile poput Rusije i SAD-a, ali za manje i slabije države predstavlja veliki problem.

Čak i borci za povratak suvereniteta, poput Majkla Volcera, opravdavaju spoljnu intervenciju u nekim slučajevima. On konkretno navodi pomoć u ”borbi za nacionalno oslobođenje”, ”kontraintervenciju” i zabranu ratne agresije u slučaju da je neka vojska već prešla državne granice i ”humanitarnu intervenciju” od strane neke svetske organizacije u slučaju da vlada krši ljudska prava unutar države. Humanitarne intervencije sprovode se svakodnevno već decenijama, u Jugoslaviji, Siriji, Libiji, gde nadnacionalne institucije ”donose slobodu autoritarnim državama”, ne razmišljajući pritom o suverenom pravu na unutrašnje upravljanje. Ovde vidimo da se, pored nametanja pravila u međunarodnim odnosima, kontroliše i politika unutar države, a da je suverenitet potpuno nestao.

Postoji li izlaz iz ove situacije? Ja ga trenutno ne vidim. Male države nemaju šansi da se bore protiv svetskih vojnih sila, ekonomskih organizacija i političkih sudova. Suverenitet smo najčešće dobrovoljno predali, a ko to nije uradio, njemu se humanitarno oduzeo. Suveren danas nije narod, suveren su nadnacionalne organizacije. Da li biste se vratili u status quo ante i živeli u svojoj državi koja se vodi sopstvenim nacionalnim interesima, iako pod pretnjom stalnih sukoba, ili živeli u mirnom globalnom selu bez države i nacionalnog identiteta? Nije pitanje gde je nestao suverenitet, već gde su borci za njega.

Advertisements

Једно мишљење на „Gde su nestale suverene države

  1. Samo što države nikad nisu bilo potpuno suverene, izuzev ako su bile toliko moćne i izolovane (geografski) da nijedna strana sila ne bi mogla da utiče na njihove unutrašnje poslove. Primer je možda Kina u određenim periodima do 18.veka, Rimsko Carstvo u određenim periodima, i eventualno (mada nepotpuno) Velika Britanija u 19. veku . Sve ostale države, čak i SAD, trpele su određeno mešanje u unutrašnje poslove

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s