Etnocentrizam

 

Čarls Tejlor kaže da svako političko društvo traži od svojih građana izvesnu požrtvovanost i disciplinu koja je neophodna da bi se to društvo održalo. U despotizmu se ovo postiže silom, ali u slobodnom društvu neophodno je to raditi ideološkim, a ne represivnim aparatima. Tako dolazimo do neophodnosti dobrovoljne identifikacije građana sa gradom-državom, odnosno u današnje vreme narodom. Ljudi moraju biti zaista privrženi zajedničkom dobru i opštoj slobodi i prevazići egoizam, da bi zajednica mogla normalno da funkcioniše.

Ipak, i u patriotizmu treba biti umeren, i ne sme se dozvoliti da on pređe u svoje izopačene oblike. Jedan od tih oblika svakako može postati etnocentrizam, kada pređe u netrpeljivost prema drugim nacijama.

Countryballs

Etnocentričnost podrazumeva stepen osećanja i razumevanja zajedničke kulture, porekla i bliskosti. To znači stavljanje sopstvenog etniciteta na vrh liste vrednosti. Entnocentrista je na neki način zaljubljen u sopstvenu naciju, smatra da je sve što je njeno nabolje, bio to jezik, kultura, tradicija, istorija, običaji, hrana, muzika, nošnja. Sam etnocentrizam ne znači nužno bilo kakvu netrpeljivost prema drugim nacijama i njihovim kulturama, već pretpostavlja mogućnost da je i njima njihov etnicitet najbolji i najvredniji. Cilj je da i drugi narodi uvide posebnost našeg, da ih privučemo svim našim kulturnim i istorijskim lepotama, uključimo ih u svetsku kulturnu baštinu i na taj način iznosimo svetu ono što imamo da ponudimo. Takva etnocentričnost je pozitivna, jer može dobro delovati na ekonomski, socijalni i politički razvoj i napredak.

U nekim državama kultura, istorija, tradicija, patriotizam i etnocentričnost potpuno su srasli sa institucijama. Tako na primer u Sjedinjenim Američkim Državama deca još od zabavišta uče neke nacionalne vrednosti, podižući zastavu svoje države svakog jutra i recitujući pledge of allegiance. Od najranijeg detinjstva sama država uči svoje građane vrednosti patriotizma i požrtvovanosti za svoju zemlju. Tako kasnije ne postoje problemi kada pojedinac mora da se na određeni način žrtuje za svoj narod, jer to oseća kao dužnost i obavezu.

Ipak, postoje negativni aspekti etničke samozaljubljenosti. Jedan od njih je svakako da našu kulturu uzmemo kao merilo za vrednost bilo koje druge, pa kad ih upoređujemo sa našom dođemo do zaključka da nijedna nije toliko dobra i toliko vredna. Uzimamo standarde nečega da bismo procenjivali sve ostalo, što Tejlor tvrdi da je samo po sebi etnocentrično. Postoje objektivni standardi koji se mogu koristiti za procenjivanje vrednosti ako su u pitanju materijalne stvari koje se mogu izmeriti. Ipak, kultura nije toliko opipljiva i samim tim se ne mogu odrediti jasni standardi po kojima će se meriti njena vrednost. Svaka kultura je različita, kao što je svaka nacija različita, i upravo to čini njenu posebnost. Očekivati da kultura Gruzije i kultura Irske budu iste i porediti ih međusobno nema gootvo nikakvog smisla.

Oko zajednice i kulture postavlja se pitanje da li sve narode i sve kulture treba da tretiramo kao autentične i originalne i da li im svima dugujemo priznanje jednake vrednosti. Da li postoji kultura koja je bolja od neke druge i kako to možemo da zaključimo?

Herder tvrdi da svako od nas ima svoj originalan način da bude ljudsko biće, da svaka osoba ima svoju meru. Postoji određen put da se bude čovek,a to je ”moj put”. Isti je slučaj sa kulturom, svaka je autentična i nezavisna od drugih, iako je podjednako značajna.

Tejlor kaže da kao što ljudima dugujemo jednako ljudsko dostojanstvo zato što su ljudi, tako dugujemo pretpostavku svim kulturama da imaju jednaku vrednost. Sve su dugo postojale i dugo inspirisale neku grupu naroda koga čine. Moramo biti otvoreni da se upoznamo sa svim različitim kulturama i tek kad ih potpuno razumemo možemo da donesemo sud da li su one vredne ili ne. Ne možemo da im sudimo na osnovu nekih standarda koje smo stvorili posmatrajući sebe. Moramo biti otvoreni da različite kulture posmatramo na različite načine i možda otkrijemo potpuno drugačije standarde koji bi nas doveli do vrednosnog suda.

Pravi sudovi vrednosti predstavljaju stapanje horizonata standarda, pretpostavljaju da ne prosuđujemo naprosto primenjujući svoje stare poznate standarde. Vrednosni sud koji je je prebrzo izrečen je etnocentrički, jer ceni druge samo zato što su nalik na nas. Ne možemo putem takvih sudoav stavljati sve ostale u naše kategorije.

Pojedinci i država moraju podjednako da vode računa da se patriotizam ne pretvori u svoje izopačene oblike, pa da cela nacija bude zaražena određenom vrstom šovinizma. Treba poštovati i negovati svoju kulturu koja je koren naroda i simbol njegovih osnovnih vrednosti, ali nikako ne sme da se dozvoli da ta ljubav preraste u mržnju prema svim drugim narodima i njihovim kulturama. Iako naša kultura ima posebnu emotivnu težinu za nas, svaka je na svoj način posebna i lepa, neka bogatija i sadržajnija od druge. Važno je samo ostati otvorenog uma i prihvatiti sve druge bez ikakvih predrasuda.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s