Ni levo, ni desno, već pravo u – maglu?

Na srpskoj političkoj sceni pred izbore 2016. godine postoji više desetina političkih partija. Mnoge od njih u nazivu imaju reč liberalna, demokratska, socijalistička, levičarska, narodna, napredna, a u manifestu im se možda i nalazi objašnjenje takvih naziva. Ali da li u njihovoj politici postoji ideologija? Da li se liberalna partija zalaže za liberalne vrednosti, a socijalistička za socijalizam? Gde je levica, a gde desnica? Šta znači napredno? Postoji li uopšte razlika između nacionalizma i liberal-progresivizma, ili se sve suštinski nalazi na centru, a samo deklarativno naginje ka nekoj strani? Gde je nestala ideologija?

Ideologija je svaki razložno povezan skup moralnih, ekonomskih, društvenih i kulturnih ideja koji je čvrsto uključen u politiku. To je osnova moći koja treba da omogući pobedu tih ideja i može se shvatiti kao legitimno sredstvo osvajanja ili očuvanja vlasti. Ideologije postoje od Francuske revolucije, a u Srbiji od 19. veka i pojave moderne države. Neke su se vremenom izgubile, neke promenile, a neke potpuno očuvale. Određeni teoretičari tvrde da je padom Berlinskog zida ideologija izgubila smisao, jer je liberalizam ”pobedio” socijalizam. Nedavno jačanje desničarskih i levičarskih struja u svetu, uz slabljenje politike centra i neopredeljenosti, pokazuju suprotno. Ideologija svakako postoji u ljudima i njihovim vrednostima, što pokazuje i postojanje raznih udruženja koja spajaju ljude na osnovu ideala. Ali, da li ideologija postoji u političkim strankama?

”U stranačkim programima ima ideologije, ali je problem što su ti programi samo mrtvo slovo na papiru. Ne samo da birači i simpatizeri ne znaju šta u tim programima piše, već ni članstvo.” , izjavio je Dušan Vučićević, asistent Fakulteta političkih nauka. ”U Srbiji i inače imamo problem da stranke deklarativo zastupaju određenu ideologiju, ali da kasnije kada dođu na vlast ne formiraju i ne sprovode javne politike koje su u skladu sa tom ideologijom.” Vučićević dodaje i da birači ne odlčuju za koga će glasati analizirajući stranačka dokumenta, već procenjujući verodostojnost obećanja lidera. Sve to zajedno ima za ishod potiskivanje ideologije u drugi plan.

Stranke logo

Kako ovo izgleda u praksi?

”Ako pogledamo naše ključne političke stranke, one koje su u parlamentu i vlasti u poslednjih 15 godina, videćemo da one nisu programske. Postoje određeni programi i platforme, lideri često o tome govore, ali kad vidimo u suštini šta oni rade, vidimo da su to klijentelističke stranke, stranke koje su usmerene ka zadovoljavanju određenih interesa, ne samo vođstva i članstva, već i onih koji ih podržavaju. Ko god je u poslednjih desetak godina bio na vlasti od stranaka praktično su vodili istu politiku.”, kaže dr Neobojša Vladisavljević, profesor Fakulteta političkih nauka.

U prilog ovoj tvrdnji idu činjenice da su razne ideološki opredeljene stranke brzo odustajale od svojih programa ukoliko bi pronašle neku bolju politiku. Kao primer za to imamo stranke G17 plus i Ujedinjeni regioni Srbije koje su zvanično za neoliberalne reforme, dok su u Skupštini vodili državnu internacionalističku politiku. Demokratska stranka naglašava da je stranka levog centra, dok su na vlasti vodili neoliberalnu politiku. Socijalistička partija Srbije je bila deo Vlade koja je smanjila plate i penzije zaposlenima u javnom sektoru, što je u suprotnosti sa levičarskim idejama. Interesantan primer je i Demokratska stranka Srbije, koja je pre 10 godina bila proevropska i neutralna prema NATO savezu, dok 2016. ima konzervativna i nacionalistička opredeljenja. Da li je moguće spojiti različite političke ideje?

Generalni sekretar Srpske lige Goran Milenković kaže da se: ”Ideologija Srpske lige može okarakterisati kao politika savremene desnice koja je umereno orijentisana, ali ne uvek u striktnim okvirima definicije tog pojma, koji se smatra relativno neodređen”. Na pitanje da li je moguća saradnja sa strankama suprotne opredeljenosti, odgovara da jeste ako je u pitanju dobro Srbije. ”Da bi svi imali jednaku šansu za životni uspeh i kvalitetan život u Srbiji, potrebno je primeniti određene ideje i leve političke orijentacije, pa bi na primer u sistemu obrazovanja država trebalo da ima veću moć u odnosu na neke druge resore”.

Predsednik omladine Socijalističke partije Srbije Đorđe Đoković takođe smatra da je nekad saradnja između ideološki različitih stranaka realna opcija. ”Saradnja je moguća kada imate viši cilj koji morate da postignete, a to je za nas svakako članstvo u EU. Isključivost nam u tome svakako ne bi pomogla. Kada budemo na tom nivou uređenja, bavićemo se manjim razlikama u programima. Ali ono što bih naglasio je da je takvo partnerstvo sada i u budućnosti moguće samo uz međusobno uvažavanje. Fer partnerski odnosi su jedino na šta pristajemo”.

Na pitanje koliko je SPS ostao veran svom programu od osnivanja do danas, Đoković odgovara da: ”Obzirom na turbulentan period 90ih, kao i prilično problematičnu međunarodnu politiku koju je obeležavao određeni sukob sa zemljama Zapada, Socijalistička partija Srbije je najveći zaokret u ideologiji doživela 2008. godine kada smo se odlučili za put Evrpske Unije. Tada je celo članstvo moralo da promeni svest i okrene se budućnosti Srbije koja je svakako morala da bude deo Evrope. Taj put podržavamo i danas.”

Ideologija posmatrana sa strane

Život u socijalističkoj Jugoslaviji ostavio je svoj trag na građane Srbije. Ideja komunizma je za neke ostavila gorak, a za druge sladak ukus. Država koja je bila uređena po jasnim ideološkim principima u mnogo čemu se razlikuje od ove danas. Sada ne znamo kojom se konkretno ideologijom vodi naša Vlada, jer je uglavnom sačinjena od različitih stranaka sa suprotnim programima. To može da bude i dobra stvar, jer su u Skupštini zastupljeni interesi različitih grupacija. Određeni trenuci u funkcionisanju države zahtevaju zajedničko delovanje političkih činilaca bez obzira na ideologiju. Takav slučaj imamo u današnjoj srpskoj opoziciji, gde su se konzervativne Dveri i DSS ujedinile sa levim centrom i liberalizmom, za, kako kažu, dobro Srbije.

Sve to je dovelo do situacije gde građani ne razmišljaju o ideologijama, osim kad se sa nostalgijom ili knedlom u grlu sećaju Jugoslavije. Sada su reči levica i desnica promenile svoje značenje, uglavnom uticajem medija i spoljnix faktora. Levica u izopačenom smislu znači ukidanje privatnog biznisa, a desnica poziv u nove ratove.

”Ideologija desnice često se zloupotrebljava u političkoj komunikaciji. Kako ideologija denice ima nekoliko oblika, politički protivnici na dnevnom nivou često ideju desnice svode na njen najbrutalniji oblik, a to je ekstremna ili ultra desnica. Razlog je najčešće u nedostatku argumenata i zbunjivanju i odvraćanju potencijalnih birača od desno orijentisanih političkih stranaka pretnjama glađu i ratovima, što u Srbiji ima određenu težinu.” , objasnio je Milenković iz Srpske lige.

To je između ostalog razlog zbog kog neke političke partije izbegavaju da se deklarišu kao desnica ili levica. Koriste se populistički izrazi, u govorima se maltene ništa konkretno ne kaže, samo se ponavljaju reči napredak, budućnost, bolji život, pobeda, Srbija. Kao primer toga mogu se uzeti bilbordi Srpske napredne stranke pred izbore 2016. ”Srbija pobeđuje”. Koga to tačno Srbija pobeđuje i u čemu? Demokratska stranka je na lokalnim izborima imala slogan ”Zvezdara radi”. Nismo saznali šta to Zvezdara radi i gde, već smo dobili nova predizborna obećanja u kojima ne piše ništa konkretno.

ziveti-normalno     ALEKSINAC-SNS borko-levica

Kao odgovor na ovo može se javiti potreba da se iznese jasan plan javnih politika u narednom periodu, u sklopu predizborne kampanje. To su uradili pokret Dosta je bilo i koalicija Dveri DSS. Ipak, kao da se stvorio kontraefekat, odnosno kada birači vide manifest napisan na 7 strana, ili ekonomski plan u snimku od sat i po vremena, brzo će odustati od analize uz misao ”političari samo pričaju u prazno”.

Interesantan fenomen je Srpska napredna stranka, koja je na ovim izborima osvojila 48% glasova, a nema jasnu ideologiju. U njihovom programu piše da su ”politička organizacija jasnog demokratskog opredeljenja”. S obzirom na to da demokratija kao osnova postoji u skoro svim ideologijama, pitanje je ostalo nerazjašnjeno. Vučićević kaže da: ”Situacija sa SNS-om nije neočekivana. Oni se ponašaju kao klasična ”keč ol” (catch all) partija koja se nalazi na vlasti i koja racionalno procenjuje da veliki broj glasača može da održi samo ako ne insistira na ideološkoj različitosti”.

”Što je određeni politički entitet dalje od vlasti, ima veću slobodu i dimenziju svoje ideologije, a dolaskom na vlast ona se skoro potpuno ograničava zbog raznih okolnosti, pre svega kapitalizma na globalnom interesu”, zaključio je Milenković.

Postavlja se pitanje – da li je bolje ne pričati ništa i nemati ideologiju, ili je jasno predstaviti uz rizik da neće biti prihvaćena?

Priključenje stranci – ideali ili korist?

Politički aktivizam prisutan je u Srbiji od nastanka višepartizma, posebno među mladima. Članstvo u političkim strankama postaje brojnije svake godine. Prema istraživanju dnevnog lista Danas, u Srbiji je od 6.7 miliona birača njih milion i po član neke partije. CESID doduše tvrdi da su podaci koje stranke prezentuju o članstvu verovatno preuveličani, a da je realan broj članova oko 500.000, što čini 8% punoletnog stanovništva, i dalje ogroman broj. Postavlja se pitanje šta nekoga navodi da postane stranački aktivista.

Profesor Vladisavljević kaže da: ”Očigledno našim biračima nije mnogo bitno programsko usmerenje, čak ni onima koji aktivnije učestvuju u političkom životu, aktivistima pojedinih stranaka, jer se članstvo stranaka drastično povećava u zavisnosti od toga da li ste na vlasti ili niste. To govori da se ljudi uključuju u stranke ne zbog toga što podržavaju određenu politiku već prvenstveno zbog mogućnosti koje ljudi stiču ulaskom u stranku, mogućnost zapošljavanja, promocije i tako dalje. Pogledajte velike direktore javnih preduzeća, kada bi oni postali direktori da nisu članovi stranaka – većina nikad. Samo uz pomoć stranaka su mogli da dostignu te funkcije jer su ona rezervisana za lojalne ljude. Lojalni su oni koji slušaju šefa stranke. Stručni ljudi koji su nešto u životu napravili, imaju stručni i lični kredibilitet, oni neće da slušaju po svaku cenu šta im neko naređuje ako misle da to nije dobro za preduzeće ili organizaciju koju vode. Lojalni stranački ljudi slušaju, zato ih i biraju, nažalost.”

Sa ovim se ne bi složili aktivisti političkih stranaka koji se priključuju odmah pri upisu na fakultet. Mladi ljudi i dalje veruju u određene ideale, i politikom žele da se bave kako bi promenili svoju državu na bolje. Đoković, kao predsednik omladine najstarije stranke u Srbiji, kaže da se stranka mora birati po programu, jer u tom slučaju ne postoje iznenađenja kad se donose odluke, tačno se zna šta od koje partije možete da očekujete. Naglašava da SPS ne može da nameće svoju ideologiju kao primarnu pošto je manjinski partner vlasti, ali da mora da odbrani interese za koje se zalaže u programu. ”Jednakost svih građana, solidarnost i socijalna pravda su konstante koje se moraju osetiti u svakoj odluci u čijem donošenju učestvujemo”.

Ove godine je vršeno istraživanje o stavovima građana o reformi izbornog sistema u Srbiji, od strane Dušana Vučićevića i Nikole Jovića sa FPN-a. Više od četiri petine ispitanika smatra da se članom partije postaje zbog zaposlenja (59.7%) ili napredovanja u karijeri (24%), dok je malo onih koji veruju da glavni razlog ulaska jesu lični ideali (2.3%) ili želja da se nešto promeni u društvu (4.6%). Ipak, članovi stranaka se ne bi složili sa ovim mišljenjem, već tvrde da ulaze isključivo zbog ideala.

Šta se dešava u svetu

Primetno je jačanje ideologija u svetu u poslednjih nekoliko godina. Francuski Nacionalni front u određenim regionima ima ogromnu podršku, a vodi se jasnom desničarskom politikom. Vladimir Putin i Donald Tramp takođe se mogu uzeti kao primer desnice, u nekom momentu ekstremne, a u drugom umerene. Takođe je važno spomenuti grčku Zlatnu zoru, koja je na izborima 2012. osvojila čak 7% glasova, što je neverovatan rezultat za stranku koja otvoreno propagira ultra-desničarske ideje.

Što se levice tiče, takođe je sve više prisutna na svetskoj političkoj sceni. Na izborima u SAD-u 2016. Berni Senders je predstavljao levičarske ideje, a mogućnost koja je postojala da se na izborima nađe on naspram desničara Trampa pokazuje koliko ideologija zapravo jača. U Grčkoj je pobeda Sirize takođe izazvala pažnju, posebno ako se uzme u obzir veliki politički aktivizam i interesovanje za politiku koje građani ispoljavaju. Levica je na snazi u Južnoj Americi, gde čini vlast u svim zemljama osim u Paragvaju i nekoliko malih centralnih država.

Zašto je do ovoga došlo? Zar ideologija nije mrtva?

Za Evropu i SAD veliki problem predstavljaju migracije koje kod građana stvaraju određen strah. Politika neutralnosti ne može da pomogne kad dođe do najezde stranog stanovništva u naše države, već se svako okreće levoj ili desnoj struji, sa nadom da će pomoći da se problem što pre reši. Određeni politički lideri u svojim govorima obećavaju da će rešiti problem migracija zatvaranjem granica i prestankom svake neutralnosti i balansiranja, što im donosi priličan broj glasova. Sa druge strane stoji kapitalizam, koji se nije dobro primio u raznim post-komunističkim i drugim siromašnim državama u tranziciji. Zbog sve većeg siromašta i lošijeg životnog standarda, građani se okreću levici sa nadom da će pomoći ekonomiji i doneti bolji život u svoje države. Lideri su to sa oduševljenjem dočekali, pa je obećavanje ekonomskog rasta postalo neizbežna tema. Tako levica i desnica sve više jačaju…

leftcenterright-635x300

Šta dalje?

Iako se ideologija u svetu vratila na velika vrata, u Srbiji to još uvek nije slučaj. Iako stranke tvrde da imaju jasnu opredeljenost u svojim programima, u prethodnih 15 godina smo u takozvanoj ”drugoj Srbiji” imali samo jedan pravac i jednu politiku, bez obzira na to koja je stranka bila na vlasti. Da li se to dešava jer je najbolje za Srbiju ili da bi se ta vlast što duže zadržala, ne možemo da znamo.

Jasno je da da prethodna vlast kao i one pre nje nisu imale ideologiju. Ipak, isto se ne može tvrditi za sve političke stranke, jer nisu samostalno bile na vlasti i ne znamo kako bi vodile državu da jesu. Kad na njih dođe red – videćemo.

Na izborima 2016. u Skupštinu je ušlo sedam izbornih lista, sa veoma različitim programima. Kada se oformi Vlada i počnu Skupštinska zasedanja, znaćemo ko gde stoji i za šta se zalaže. Da li će i kod nas sinuti neke leve ili desne ideje? Da li ćemo prestati sa politikom neutralnosti i okrenuti se nekoj strani? Šta je zapravo bolje za Srbiju?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s