Mene teraju na izbore svake dve godine

Na izbore sam prvi put izašla sa 7 godina. Roditelji su gledali televiziju danima, komentarisali, pravili prognoze, odlučivali, raspravljali. Nisam razumela o čemu se konkretno radi, ali volela sam da slušam. Ja sam to videla kao direktno biranje ljudi koji se pojavljuju na televiziji i u novinama, što je bilo dovoljno da me zainteresuje.

Na glasanje smo išli u moju osnovnu školu, veče, kabinet za istoriju. Na ulazu su nas čekale žene koje su nas upisivale u neke spiskove, bilo mi je žao što nisam mogla da se potpišem. Složile su se da mi prsnu onaj sprej na ruku, i dale izborni listić. Glasala sam u mamino, tatino i babino ime, savijala i ubacivala listiće i bilo mi je super. Posle smo kod kuće gledali rezultate, ne sećam se ni da li je kandidat za koga smo glasali pobedio, znam samo da sam jedva čekala sledeće izbore da opet idem da glasam.

Želja iz detinjstva mi se ostvarila, vrlo brzo sam ponovo izašla na izbore. I ponovo. I ponovo. U međuvremenu sam ispratila ubistvo premijera Đinđića, hapšenje predsednika Miloševića, Šešelj u Hagu, Sloba u Hagu, Slobina smrt, proglašenje nezavisnosti Kosova, demonstracije, debata Tadić-Nikolić, serija “Bela lađa”, Dačić premijer, afere, Šešelj se vraća iz Haga, Vučić, Gašić, izbori, izbori, izbori. Sve sam to pratila, a još uvek ne mogu da kažem da u potpunosti razumem šta se dešavalo. Ali znam da vam recitujem svaki izborni slogan koji sam čula u međuvremenu.

Godinama kasnije se kao student Fakulteta političkih nauka spremam za izbore. Opet gledamo televiziju, komentarišemo, pravimo prognoze, odlučujemo i raspravljamo. Sad razumem o čemu se radi, ali i dalje volim da slušam. Vanredni parlamentarni izbori su nam postali nešto kao Evropsko prvenstvo u košarci, održavaju se svake dve godine i svi bar mesec dana navijamo, psujemo, podsećamo se prošlog ciklusa, čitamo prognoze i kladimo se. Emocije su naravno uključene, ali više naginje ga zabavi. Mi se zabavljamo dok biramo ljude koji će da nam vode zemlju.

glasanje-srpske-dijaspore-840x320

Ne možete da mi kažete da ne volite izbore. Najpre zato što je Srbija demokratska država, što znači da mi biramo vlast, mi se nekad pitamo. A pošto mnogo volimo da se pitamo, volimo da glasamo. Svi bismo mi bili bolji predsednik od predsednika i bolji selektor od selektora. Apsolutno uvek u glavi imate idealan sastav reprezentacije i idealan politički plan, samo kad bi vas neko pitao. I onda neko raspusti Skupštinu i kaže ti: “Evo, pitam te”.

Kao mogući razlog navela bih to što Srbija nikad nije imala feudalni sistem i to je snažno uticalo na našu političku svest. Imali smo neke vrste kraljevskih porodica, ali ni oni nisu oduvek bili plemićkog porekla. Običan čoban postao je vožd, trgovac kralj. Jedino što je bilo potrebno da budete na čelu naroda jesu sposobnost i intelekt. Svaki seljak mogao je da se pokaže kao najbolji u nekom polju i da napreduje do najviših titula. Živeli smo Američki san pre nego što je Amerika otkrivena. I još uvek verujemo u njega.

Svaki punoletni građanin Republike Srbije ima aktivno i pasivno biračko pravo, znači svako od nas može da bira, a deklarativno i da bude biran. To jako lepo zvuči, samo što je do značajnog mesta na izbornoj listi koja ima šansi da pobedi toliko teško doći da maltene ni ne razmišljamo o tome. Što se tiče samog biranja, tu nastaje problem. Postoje partije koje izlaze na izbore od početka višestranačkog sistema, a postoje i ljudi koji 26 godina glasaju za njih. To je doslednost koju u svakom slučaju treba poštovati. Sa druge strane imamo partije koje niču ni od kuda, pa ili propadaju ili dolaze na vlast munjevitom brzinom. Imamo i partije koje se cepaju, nestaju, menjaju imena i rukovodstvo, pa niste sigurni šta su konkretno ove godine. Promena programa i ključnih stavova ovde i nije toliko sporna, jer se oni menjaju zajedno sa nama, pa ih tolerišemo. Problem se javlja onda kad niste član ni simpatizer nijedne stranke, imate izbor od 20-30 naziva, a niste sigurni koje šta predstavlja. Znate njihova imena, slogane, rukovodstva, obećanja i ciljeve, ali da li je to ono što želite? Možda vam smeta koalicioni partner, ili neka mrlja od pre 10 godina, ne slažete se po pitanju spoljne politike, ili vam smeta deklarativna ideologija. Svakoj stranci sa spiska našli ste manu. I šta sad? Pa, hajde da glasamo sa „manje zlo“ – prva opcija.

Druga opcija je da postoji neka nova stranka sa novim ljudima koja ima idelan politički program, kao da ste ga vi pisali. Skupili su nekako tih 10.000 potpisa i predali listu, s tim što će imati isto toliko glasova. Vi ste ostali iskreni prema sebi, i dali ste glas onome u koga zaista verujete, ali taj glas će odleteti ispod cenzusa i niko ga neće primetiti. Ali, bar niste “izdali”.

O trećoj opciji, predavanju belih listića već je napisano mnogo. Niko vam se ne sviđa, napisaćete Supermen ili prešarati ceo listić, i sve je kul. Upozoravali su vas neki nazovi stručnjaci da to ne valja, ali biće dobra fora za Fejs, svakako me ne zanima politika. Pošteno, ako želite da date glas pobedničkoj stranci.

Poslednja opcija je bojkot izbora. U teoriji bi ovo bilo delotvorno ako biste ubedili dovoljan broj ljudi da ne izađe, pa se izbori ponavljaju, dok nam se ne svidi ponuda. S tim što će veliki deo građana uvek izaći, i u praksi se pravi bojkot najverovatnije nikad neće ostvariti. Postoji opet momenat iskrenosti prema sebi, niste glasali jer vam se niko ne dopada, i to je to, bolje nego da lažete i dajete podršku nekome u koga ne verujete. Tako je. Ali, znate kako, imali ste priliku da birate vlast, niste je iskoristili, a onda do sledećih izbora pljujete tu istu vlast. Pogrešno izgleda, zar ne?

Ponavljam, ako ste član ili dugogodišnji simpatizer neke stranke, nećete imati problem ove vrste. Svake dve godine ćete zaokružiti svoj redni broj, i mirno ubaciti listić. Ali, većina nas drugačije glasa od izbora do izbora, i svaki put dolazimo do dileme šta sad raditi. Nijedna od gorepomenutih opcija ne izgleda sjajno, ali morate se opredeliti za jednu. Uglavnom ćete se kajati, možda kriti glas, terati ljude da urade isto što i vi, a sigurno ćete psovati vlast.
Nikad nismo bili zadovoljni svojom Vladom i njenom politikom. Uvek postoji ta neka marginalna ili pak krupna stvar koja zaslužuje svakodnevnu kritiku, bez obzira što smo ih sami izabrali. Sve te oštre reči i poneka pohvala uvek isplivaju na sam pomen izborne kampanje, a tri nedelje pred izbore su svakodnvna tema, ne možete to da zaobiđete. Iskreno, većina nas čak i uživa u tome. Toliko smo se navikli da nas teraju na izbore svake dve godine da nam je dosadno ako se slučajno desi da ih duže nema. Koliko god nas nervirala dnevna politika, izbori ipak imaju određeno mesto u našim sitnim zadovoljstvima. Mi tu kao nešto biramo.

Veber je rekao da se život odvija samo u vreme izbora. Mi bar živimo svake dve godine.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s