Fajgelj: Verujem u Boga i verujem u narod

Dr Andrej Fajgelj o dnevnoj politici, nacionalnom interesu, svetskoj političkoj sceni i ideologiji suverenizma.

 

Jednom ste rekli da je jako važno da se odluči da li ćemo Srbiju da razbijamo ili da razvijamo. Kako ja mogu mogu da razvijam svoju zemlju, a kako mogu da sprečim da je raznorazni razbiju?

Mi se malo pravimo ludi. Recimo ljudi znaju da treba da razvijaju svoju karijeru, znaju kako treba da razvijaju svoju vezu, znaju kako da razvijaju svoje telo – vežbom, radom, trudom. Ali iz nekog razloga se prave ludi i misle da će Srbija da postoji sama od sebe, mimo nas. A neće. Jer Srbija smo mi. Znači svi rezultati Srbije su u stvari naši rezultati, Srbija nema ništa sama po sebi. Ona nema ruke, nema noge, ona ima samo naše ruke. I Srbiju treba razvijati kao što se sve drugo razvija, kao što devojke puštaju kosu. Znači moraš čuvati, negovati, ulagati..
Ovo pitanje o sprečavanju razbijanja je teže pitanje, jer je tačno da mnogi razbijaju Srbiju u zadnjih 20 godina, kad se gleda kako se sve naša država smanjivala, i ti procesi nisu završeni. Kako se od njih braniti? Ne znam. Pod jedan, država svoje granice brani vojskom i mislim da je najveći problem što je nama oduzet pravi način kako se to brani, nekom vrstom okupacije i kapitulacije. A onda kad nemamo pravi način, šta da radimo? Mislim i na ljude koji su to uništili – kod nas su veleizdajnici na vlasti, kao i cela elita. To je kao sad vi meni da zapušite usta i onda me pitate što ne govoriš, nama su pravi načini za suočavanje sa tim problemom oduzeti i sad moramo – parola snađi se – da smislimo nešto nezamislivo.

 

Koji je Vaš dalji plan za borbu? Da li ćete nastaviti da se borite ili ćete malo da se povučete?11351330_10153322242442618_2865093966441837322_n

Znate kako, znate koji mi je plan? Ostaću do kraja. Boriću se do kraja. Nemam drugi plan. To je u skladu sa mojim uverenjima i mojim duhom. Kao Spartanci na Termopilu, ja nemam gde da se povučem. Gde ja da idem? Da idem u tuđu zemlju? Zašto? Ovo je moja zemlja. Da postajem kao moji neprijatelji? Da mi oni kažu ćuti i ja da ćutim? Ja ne govorim ništa preterano, ništa što nije istina. Vidite ovu hajku po medijima, nikad niko nije zabeležio nešto što ja radim nedozvoljeno. Oni čak napadaju stvari kojima se ja ponosim.
Jedino me je oduševilo – par puta u životu sam se oslonio na narod i narod me je spasao. Verujem u Boga i verujem u narod. Narod je dobar. Recimo to kad je Treća Srbija bila u krizi, pa su izdali, prodali stranku Vučiću, mene izbacili, falsifikovali saopštenja; ali kad sam izašao pred predsedništvo, i kad ljudi glasaju, glasaju po pravdi Božijoj. Ljudi ipak imaju nešto još uvek u sebi. Da li se plaše možda? Isto i na suđenju. Tužilac je doveo svoje svedoke koji su isto imali obligacione odnose sa njima. I dođu ljudi, svedoče, i svedoče po pravdi. Nakon takvih trenutaka ja letim. To mi vraća veru u sve, i u ljude i u budućnost. I treći put je bilo kad sam u očaju, tražio sam ljudima da mi pomognu, kada sam ostao bez računara, bez imovine, i mislim da kad se to svede, dobio sam nekih 8.000 eura. Za taj novac sam najpre kupio računar, isti kakav mi je policija oduzela i time se nastavio moj aktivizam. Možda bolje da ga nisam nastavio, nemam pojma.. To je možda neka šansa – narod. Ljudi zaboravljaju, misle da je narod ništa. A nije narod ništa. Narod je sve.

Što se tiče naroda i narodne volje, sada nastaje jako mnogo novih stranaka, i ove stare se cepaju. Došli smo do toga da imamo 15-20 desnih, nacionalnih, možda proruskih stranaka koje narod podržava, ali da se tako celo njihovo biračko telo cepa. Da li je moguće da je neko sa strane umešan u to?

To je recept svih demokratija. Način je da usitniš opoziciju tako da ne pređe cenzus, a taj Dontov izborni sistem je suštinski nepravedan, jer ti glasaš za nekoga a tvoj glas ode nekom drugom. I onda se to zloupotrebljava za te u suštini mahinacije.
Ja sam pozivao desnicu da se ujedini. To teško ide. Trenutno u Skupštini nemamo u suštini nijednu desnu stranku, nemamo nijednu evroskeptičnu ili prorusku stranku. Veći deo građana nije uopšte zastupljen u Narodnoj skupštini, što je apsurd i potpuni nonsens u društvu koje pretenduje da bude demokratsko. Zašto se desnica ne ujedini? Po meni, oni su sebični. Previše brinu o budžetima i foteljama. Ja sad učestvujem u tome, to je još jedan razlog zbog kog ste me uhvatili razočaranog. Oni samo o tome razmišljaju, ko će dobiti koliko mesta, ko će biti nosilac liste, ko će dobiti koliko nastupa na televiziji, odborničkih i direktorskih mesta. Ja im kažem, ljudi moji, delite ništa na 100 ništa. Nećete ući, neće niko glasati za vas. Jedini način da povrate poverenje naroda je ujedinjenje, time će pokazati žrtvu i skromnost. Narod ne veruje stranakama, a sad se polako budi i želi da veruje opet. Ali neće ga oduševiti niko.
Ljudi su 100 puta razočarani. I ranije je bilo lume na koju su se oduševljavali. Nego ljudi hoće da vide da su normalni. Da i oni prolazi kroz iste probleme kao narod. Potrebno je da ljudi kod političara vide normalnost, a normalnost je da kažeš ”fotelje i budžeti su manje važni, hajde da mi budemo ljudi”. Ja verujem u Boga i mislim da će Bog dati vlast boljim ljudima kad budemo bolji ljudi.

 

Da li su ti bolji ljudi neki novi, ili ovi stari mogu da postanu bolji?

Bilo ko. Ako neko hoće da se pokaje, ako je to iskreno, zašto mu to ne omogućiti. Promena dolazi preumljenjem. Čak i Putin je bio liberal i dolazi iz te liberalske ekipe, Rusija je bila pronato dok Primakov nije napravio zaokret iznad Atlantika. Sve nas čeka zaokret iznad Atlantika, bili mladi ili stari i prosto ko god napravi taj zaokret treba ga podržati.

 

Rekli ste jednom da je prošla vlast bila kao Tito, da su posle njih – opet oni. Šta mislite o sadašnjoj vlasti?

Da, posle mene – ja. To je privilegija novih tirana, stari apsolutisti su govorili ”posle mene – potop”. Novi apsolutisti govore ”posle mene – ja”. Zato što iza njih počiva nesmenjivi apsolutistički sistem, koji se zove liberal-progresivizam. Mi znamo da će, ako se ne izmene pravila igre, posle Vučića doći Vučić. Mi imamo neprestan kontinuitet od 5. oktobra, sada pomirenjem DS-a, SNS-a i SPS-a mi smo dobili jednopartijski sistem, nama se vratila 1945. Imamo jednoumlje liberal-progresivizma i imamo jednopartijski sistem. I rotirajuća vrata između DS-a i SNS-a ne možemo izbrojati. Od kad je Toma došao na vlast rekao je da je Tadićeva politika dobra samo je on nije dobro sprovodio. Pa do danas, kada imamo DS koji obećava da će Vučićevu politiku sporovoditi bolje od Vučića. I sva ta dalja ideološka rešenja, liberalizam, Evropa nema alternativu, predavanje državnog suvereniteta, sporazumi sa NATO, to je sve ista stranka. I čitav parlament je u stvari jednostranački, s tim što postoje nominalno drugačija imena, ali ideologija, programi i kadrovska rešenja su zajednička.

 

Koji je sad način da se to menja? Šta će biti posle?

Suverenizmom. Posle Vučića ili dolazi Vučić ili dolazi suverenizam. Pod jedan, Vučić nije Vučić. On dok je bio Vučić nije bio ni zanimljiv, ni ovo što je danas. Vučić je projekat, Vučić je trenutno idealni predstavnik jedne politike puzanja. Pre njega je najbolji mogući predstavnik bio Tadić. Pre njega ostali petooktobarci. Posle njega moguće je da će doći drugi idealni, možda čak idealniji predstavnik te politike puzanja, mada ja ne verujem.
Mislim da smo mi dotakli dno, i da u sledećih 100-150 godina nećemo imati boljeg predstavnika politike puzanja. Prošli put su naprednjaci u Srbiji bili od 1881-1886. i tadašnji Vučić se zvao Čedomir Mijatović. Nedavno smo obeležavali neku godišicu od dana kada je kralj Milan dobio kraljevstvo. On je tad tajno potpisao blanko sporazum gde je Srbija mirnodopskom kapitulacijom predala suverenizam Austro-Ugarskoj imperiji. Isto što današnji naprednjaci rade. I sve ostalo je bilo isto.
Kako se izašlo iz toga? Povratkom suverenista. To je ujedno bio i prvi period političkog gonjenja i političkih izbeglištva. Iz zemlje je bežao Nikola Pašić, koji je bio osuđen na smrtnu kaznu. Nakon naprednjaka dolaze suverenisti, tadašnji radikali i liberali – Jovan Ristić i Nikola Pašić. I oni polako vraćaju suverenizam, relativizuju te sporazume koji su predstavljali kapitulaciju, da bi na kraju iznervirana Austrija bila isprovocirana i nama objavila Carinski rat. Pogledajte istoriju – oporavak Srbije počinje Carinskim ratom, jer mi se odvajamo od monopola saradnje sa Austrijom, pronalazimo partnere širom sveta i srpska privreda doživljava skok. To će se isto dogoditi onog momenta kad odustanemo od politike puzanja i pređemo na suverenizam.
Suverenizam je jedini način, u suprotnom ćemo imati posle njih opet njih, i ostaje nam ova radikalna jednopartijska levica.

 

Da li mi pre te smene, kad i ako bude došla, možemo da razvijamo neki paralelni sistem? Spominjali ste da može lokalni nivo da se poboljša nezavisno od države. Kako možemo da radimo na tome?

Paralelni sistem jeste jedno od rešenja.
Po meni ima tri glavna rešenja – jedno je smena na izborima, što je teško uz ovaj medijski mrak i totalnu kontrolu političkog spektra i sistema. Drugo rešenje je revolucija. Ja to kažem s vremena na vreme pa mi kažu da sam radikalan. Ja nisam radikalan, ja sam obrazovan. Svako ko je čitao istoriju zna da kada se na putu slobode nađe sila, da put ka slobodi vodi preko sile. Uvek je bolo u istoriji tako. Ti kad ne daš određenim zajednicama da ostvare svoje interese milom, zajednice ih ostvare silom. Vrlo je jednostavno. To je društvena matematika. U to ne verujem jer nama fali više preduslova za revoluciju. Hrabrost, međunarodna podrška, demografska piramida. Revolucije sprovode mladi, ja već nisam revolucionar jer sam čika od skoro 40 godina koji ima četvoro dece, inače bih ja davno možda bio negde drugde.
Treća stvar u koju iskrenu verujem je građenje paralelnog sistema ali tu moramo nešto da naučimo, a to je da treba da damo dinar za slobodu. Trebaju nam kampovi dečiji, kao neke komune, zajednice, nezavisni mediji (kojih već ima nekoliko), nešto što će kao pečurke nicati, ”kao iz zemlje trava” što kaže Filip Višnjić. Lokalne inicijativne, privredne, da ljudi kupuju driektno od poljoprivrednika, a to sve ima neku narodnosnu komponentu, suverenističku ideju. Kupuj svoje, nemoj hrvatskog tajkuna Todorića, nego daj našeg domaćeg poljoprivrednika, kupuj svinjski but od našeg svinjara.

 

A kada bi se desila revolucija, na koji način mislite da bi se razvijala?

Ne, ne vidim sada revoluciju, to samo kažem kao jednu od tri teoretske mogućnosti.
Meni je to pitanje prvi postavio tužilac, i ja sam imao lisice na rukama zbog Fejsbuka. Rekao sam mu da je ovo prvi trenutak da sumnjam da smo mi slobodni. Ako su nam ruke vezane, onda revolucija, ako nisu – brate izađi na izbore, nemoj mi uništavati državu.
Ako nešto pukne, a jedna od važnih stvari koje bih ja kao mislilac i konzervativac rekao je da dolazi zima. U liberalnom svetu mi smo u slobodnom padu i sve je kul, a prizemljenje? Dolazi zima. Migranti. Bezbednosne pretnje. Islamska država. Finansijska kriza. Nas od propasti deli debljina papira, bilo šta da se dogodi sa monetarnim sistemom, nas ne brani ništa. Čitav svet, planetu. Kako će se dogoditi promena? Velikom krizom, demografskom zimom. Prvi put od kad znamo, stanovništvo čitave planete se smanjuje. Jedna od direktnih posledica – raskid generacijske solidarnosti i prekid isplaćivanja penzija, vratiće se ubijanje staraca. Ti i ja nećemo dobijati penziju. Kad je penzioni sistem raspravljan, bilo je 7 radnika na jednog penzioera. Kad je uveden u SFRJ bilo je 3. Sada je recimo 1 radnik na 3 penzionera. Uz fertilitet ispod 2 koji ima čitava Evropa, mi nemamo šansi da održimo penzioni sistem. Ljudi će dočekivati starost bez zaštitne mreže. Bilo koji od tih procesa može da aktivira sukobe u kojima će neko, neka nova sila, ili neko ko je već tu postati nešto što je postajao Karađorđe u svoje vreme, ili čiča Draža, Kalabić…

 

Da li može je moguće da se ceo taj liberalni Evropski sistem sruši, i da se svuda smeni vlast, recimo da dođu razni desničari..?

Suverenisti, ne desničari. Suverenisti je prava reč, desnica je termin recimo jednog dela Evrope. Katolička Španija kad pravi revoluciju naginje ulevo, katolička Francuska naginje u desno. Ne znam kako to da objasnim, ali nije suština desnice i levice. Celu Južnu Ameriku su oslobodili levičari. Pričao sam sa ambasadorkom Venecuele i ona mi kaže: ”Ja sam od mladosti ubeđeni komunista”. Ja joj kažem: ”Ja sam od mladosti ubeđeni antikomunista”. Sledeća moja rečenica je da su mi veliki životni uzori suverenisti Kastro i Čavez. Ja se divim tim ljudima, iako su komunjare. Kastro, brate mili, kamo lepe sreće…
Ima scena iz onog filma sa Šonom Konerijem, Kuba se zove, tu on dolazi da radi za Batistu protiv Kastra, i oni njima siluju žene, odsecaju uši, vade oči, i tako, i oni dolaze na vlast. I cela ta elita, taj bogati izdajnički šljam koji služi tuđinu a muči i ubija svoj narod, svi se sjate na aerodrom i pokušavaju da beže ali nema dovoljno aviona da ih odnese. I dolazi Kastro u uniformi sa džipovima, i oni svi drhte, a on dođe ovako i maše im uz široki osmeh i kaže ”Gudbaj”. Da Bog da da odgledam tu scenu.

 

Zašto se po Vama u Srbiji još uvek dešavaju loše stvari i loša vlast, i kada će da stane?

Neće da stane. Milošević kad se video sa Holbrukom rekao mu je evo ti papir, napiši mi sve što treba da uradimo da nas pustite na miru. A on kaže, a ne, ne funkcionište to tako, nego vi treba da ispunite sve u svakom trenutku šta god mi tražimo. Neće stati nikada, nego je pitanje kada ćemo mi povući crvenu liniju.

 

Zašto baš mi i zašto baš nas?

Zato što je naša sudbina isključivo u našim rukama. Kako zašto mi? Pa ko će drugi? To jeste suština suverenizma, znači šta je naše. To je naša odgovornost, naša država. I zato ja govorim i zato neću da ćutim. Žena kaže ćuti, ti ugrožavaš našu porodicu. A ja kažem čekaj, jel ja hoću sebe da ubijem ili mi oni rade o glavi? Dušmani, nepravedni, zli ljudi. Ona kaže da ali ti govoriš. Pa ja govorim, da, imam jezik, šta treba, da se štrojim? Šta treba da uradim? Neću, to je neka poslednja linija odbrane. Ja se ne guram, ne idem nekome u kuću da govorim, ne idem čak ni ispred vlade da demonstriram, nego govorim u svojoj sobi, na svom Fejsbuku. I zbog toga me hapse, upadaju mi u kuću. To je sada pitanje da li mi postojimo. Jer ti ako nemaš granicu svog tela, svog integriteta, ti ne postojiš.
Ja lično verujem da je moguća suverenistička revolucija na nivou sveta. Revolucija pod znacima navoda, prosto da se poništi čitav taj sistem okeanističke imperije koju vojno predstavlja NATO, Evropska Unija u smislu nadnacionalnog i nad-demokratskog aparata kojem se predaje suverenitet, i onda ljudi prosto kažu doviđenja. Sad se slažu svi, slažu se komunisti, fašisti. Zamislite kad fašisti i komunisti imaju isti stav po tome u Evropi. Mi nemamo u Srbiji ni jedne ni druge, ali zemlje koje imaju isto misle po tom pitanju. Elite, stari plemići, krupni privrednici – njima je u interesu da izvoze u Rusiju, ovi im dođu i kažu – ne smeš, i gube ljudi stotine miliona evra. Narod, svi se slažu oko toga, i mislim da je to mogućnost da se neke krupne stvari prekombinuju. A možda i ne.

 

Ako se slažemo svi, zašto do sad nismo ništa uradili?

Ne znam, možda treba da sazre vreme. Postoji dimenzija vremena. Za neke stvari treba vreme, društveni procesi su kao voz na kompoziciji, neće odjednom ni da krene ni da stane, naprotiv, jako je teško pokrenuti i zaustaviti voznu kompoziciju. To jedan čovek ne može, može da gura koliko hoće, grebaće nogama u zemlju, ali voz neće odgurati. Nego ti treba lokomotiva i treba vreme. Ovo se sve jako ubrzano dešava. Šta je 30 godina naspram večnosti? Pao je Berlinski zod 89., pa je Krim bio 2014., ko zna šta će biti 2017. sa izborima u Francuskoj, i na referendumu u Engleskoj za EU. Svašta tu može da se izdešava. Isto jedan od prelomnih trenutaka je Sirija. Da je neko pre tri godine rekao da će Rusi bombardovati američke saveznike islamske teroriste u Siriji, ja bih mu rekao da nije normalan i da uzme lek.

 

Da li je to najava rata?

Ne znam, rat je druga stvar. Znači jedno je prekombinovanje, drugo je rat. Ja nekako ne predosećam svetski rat, mislim da je rano. Mislim da svetski ratovi izbijaju kad je nekom u interesu, i kad sazri vreme, a mislim da to sad nije. Kina se nije podigla, Amerika pada, ali je još uvek na vrhu, njena elita se bori da uopte prizna da pada, a drugi deo se trudi da dostojanstveno padne. Nije im cilj da raznesu sve, da upale čitav svet, bar za sad. Tako da ne vidim svetski rat.
A islam će nas ubiti kurcem, da prostite. Oni mogu da sačekaju 30 godina i Evropa će biti njihova. Njima rat nije u interesu, oni mogu samo da nastave sa sadašnjim demografskim trendom i da izađu na izbore 2040.

 

Gde je sada nama mesto u svetu? Svi vidimo kako su u prethodnih 15-20 godina gledali na Srbe kao na zločince najgore vrste, pisali su razni svetski autori kako nas treba sravniti sa zemljom, i kako nismo ljudi kao svi ostali, nismo sposobni da se brinemo sami o sebi, tako da nas treba staviti pod tutorstvo. Da li se to menjalo uopšte u poslednjih 20 godina ili mislite da nas stranci još uvek gledaju kao zveri?

Sa Srbima se dogodilo ono iz Jevanđelja – poslednji će biti prvi, a prvi će biti poslednji. Mi smo 90ih bili svetska žgadija zato što smo se suprotstavili i islamizmu, povampirenom fašizmu, borili se za suverenizam protiv imperijalnog atlantizma, i tako dalje. A sad se ispostavilo da smo na neki način bili preteče za ostatak sveta. Sada probleme koje su Srbi imali, imaju svi. Sad recimo otvoreno francuska desnica poredi Sen San Deni, departman iznad Pariza koji je kolevka Francuske jer im se tamo nalazi San Deni gde su Francuski kraljevi sahranjivani, tamo im je nacionalni stadion na kome sad recimo kad igraju Alžir i Francuska pola stadiona zviždi Marseljezi zato što su sve to emigranti sa severa Afrike. I onda otvoreno porede to sa Kosovom, znači evo, Srbi su već bili tamo, multikulturalizam, bratstvo i jedinstvo, ljudska prava, demokratija, i šta se dogodilo? Zamena populacije. I oduzimanje kolevke nacije. Onda nas porede sa EU, kažu mi smo imali Evropsku Uniju, zvala se Jugoslavija i pogledajte kako je završila. I onda borba protiv islama, sve ovo što sada radi i Amerika i čitav svet, mi smo to radili prvi. Cela ta ekipa, svi ovi koji su navodno rušili bliznakinje su bili u Bosni, ta bosanska veza, Al Kaida, Bin Laden, odsecali su glave Srbima, igrali fudbal sa njima i tako dalje. Onda takođe naš rat 99. sa NATOom, to je nešto sa čim se sad identifikuje cela Evropa zbog ovog sporazuma sa Amerikom. Prostim rečima – velike stare evropske nacije su na poverenje, na dođem ti-dođeš mi dale svoj suverenitet koje su sticale hiljadu godina novotariji koja se zvala Evropska Unija. A EU je onda taj suverenitet uzela i fljas – poslala preko Atlantika Vašingtonu. I to je sad ovaj novi trgovinski sporazum koji u stvari doslovno poništava sva demokratska pravila i stavlja čitavu Evropu pod tutorstvo Amerike. Za sve to Srbi su latmus papir, predvodnik, kao uvek što smo bili.
Kao na Kosovu što smo bili 1389., kao pre toga. Čim je islam krenuo da gazi, odmah je Vizantija naselila Srbe u onom Gordo Sevrenu u 7-8. veku. Tako da mi igramo svoju staru ulogu naroda koji je na braniku evropske civilizacije. I samo je pitanje kako ćemo tu ulogu da iskoristimo, da li ćemo da budemo lideri ili žrtve, narod koji će najviše stradati i najviše izgubiti ni zbog čega i niko ga se neće sećati niti reći hvala.
Nama treba totemska životinja vuk, neko ko grize a ne neko ko cvili. Nama trebaju suverenisti.

Advertisements

2 мишљења на „Fajgelj: Verujem u Boga i verujem u narod

  1. Повратни пинг: Андреј Фајгељ: ВЕРУЈЕМ У БОГА И ВЕРУЈЕМ У НАРОД – СРБски ФБРепортер

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s