Biće jednom jedan Lazar

***Kratka priča napisana za literarni konkurs „Kosovo i Metohija je duša Srbije“ koja je odbijena jednoj učenici druge godine gimnazije.

 

Bio jednom jedan Lazar, pored njega Miloš, zajedno svi na bojnom polju sa još par junaka. Dali su svoj život za otadžbinu, srljali u sigurnu smrt za slobodu sledećih generacija. Posle njih je ostao Marko, kažu bio je kraljević. I on se borio za slobodu, zadavao muke dušmanima, i pomagao svom narodu. Bilo je to pre mnogo godina, pesme i legende su ispričane stotinu puta. Na nama je da li ćemo verovati u njih.

Toliko crnih dana i crnih noći prolazi vekovima. Toliko uspavanih junaka, koji nikako da se probude iz svog sna. Legende postaju sve tiše, pesme se zaboravljaju. Nama ostaje da sa setom razmišljamo o prošlosti, vraćamo film na neka gotovo izbledela vremena. I da se nadamo.

Nadamo se Suncu. Nadamo se povetarcu koji mrsi kose devojaka dok nasmejane igraju kolo. Nadamo se da ćemo čuti žubor reke i smeh male dece. Nadamo se obnovama naših crkvi, povratku proteranih. Nadamo se zelenim poljima, svežem voću, zemlji koja cveta poput nežnog pupoljka, svakim danom sve lepša, veća i jača.

Umesto toga vidimo pogled tužnog čoveka. Pocrnela polja, sivo nebo, i neke strane ljude.
Koračam kroz ono što je nekada bilo gradski trg, pun ljudi i života. Na njemu je sada samo žena, u kojoj vidim svoju prošlost, svoju sadašnjost i budućnost, čiji bol osećam. Taj bol mi navire u dušu, obliva me poput hladnog znoja, na licu mi mami osmeh patnje dok mi steže grlo. Oko nje je troje male dece, u iscepanoj odeći. Tatu su izgubili, u tamo nekom ratu. Ona mi govori da kasnim. Kasnim kao reči opravdanja za ova duga koračanja, bežanja, sanjanja. Dalje lutam zavejana sopstvenim mislima. Skoro da staje disanje.

Otvaram oči. Rano je. Zaranjam lice u jastuk, trudim se da zaboravim ovu sliku, da je izbrišem iz glave. Osećam reči kako struje, osećam dan kako sviće, kako se budi. Zarobljena, nogama u zemlju, rukama u sunce. Pomišljam koliko miliona tako klacka, bespomoćno, sa žarkom željom za promenom. I smejem se. Smejem se težini te praznine.

Držani smo u magli. Ne vidimo svetlost, samo beskrajnu tamu. Napipavamo put. Možemo da vidimo samo svoje šake kako traže izlaz. Ali, ako bi se svi uhvatili za ruke i zajedno zakoračili u tu maglu, vrlo lako bi izašli iz nje. Sa bratskom dušom pored sebe, junacima sa leve i desne strane, sa 9 miliona srca koja kucaju za isto – slobodu, uz reči majke : ’’Hajde čuvaj mi ih Bože’’. Sa njima možemo sve.

Otvoriće se raj, kad se ’nebeski narod’ složi, dok ponosno hoda ulicama svoje duše, dajući sve za svetu zemlju i spokoj svih svetih predaka. Svojoj majci večno odani, sa krstom oko vrata, na krilima pobede. Dvoglavi orao neka leti nebom, uz zvona svetih manastira, osmesi dece neka ga prate. Neka Obilići galopiraju uz zvuke trube, dok se iza njih čuje pesma svake Kosovke devojke. Sva tama će nestati iz duše Srbije, koja je njen najlepši deo, a na Vidovdansko jutro, Sunce će sijati jače nego ikada pre, dok ga posmatraju porodice na okupu.

Biće jednom jedan Lazar, a pored njega Miloš. Posle njih ostaće Marko, pričaće se bio je kraljević. A sve pesme i legende iz dubine duše ispričaćemo još stotinu puta.

 

(vidovdan.org)

zastava-zid-nemanjicki orao-KOSKA2b

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s