Uzroci pada socijalističke Jugoslavije

Raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije se odigravao u periodu 1991-2001. godine i predstavlja niz ratnih sukoba između naroda koji su u njoj živeli. Kao rezultat imamo osnivanje pet novih država, a kasnijim odvajanjem Crne Gore i jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova i Metohije sedam.

 
O raspadu SFRJ je napisan veliki broj radova, Miroslav Jovanović procenjuje da je taj broj negde oko 10.000. Svaki autor je izneo svoje viđenje uzroka, posledica, datuma, aktera i izneo svoju teoriju šta se i zbog čega dogodilo. Događaj se ne posmatra isto od strane država koje su u njemu direktno učestvovale, a ni od strane međunarodne zajednice. Zato je veoma teško odabrati razloge koji se mogu smatrati pouzdanim. Istina je da ih ima mnogo, međusobno se prepliću i jedan sledi iz drugog, a na nama je samo da izaberemo one za koje smatramo da su najvažniji. Milan Šahović postavlja pitanje da li je uopšte moguće potpuno objektivno raspravljati o ovoj temi, jer su posledice rata još uvek sveže pa onemogućavaju uslove za nepristrasno analiziranje.

 
Neki smatraju da je raspad Jugoslavije počeo na fudbalskom stadionu Maksimir, 13. maja 1990. godine u Zagrebu, na utakmici Dinamo – Crvena Zvezda. Sukobi su počeli veče pre meča, i trajali do samog početka, kada su navijači oba kluba počeli da pevaju tada zabranjene nacionalističke pesme, što je dovelo do fizičkog obračunavanja Srba i Hrvata. Sukob se nastavio na ulicama Zagreba, i od tog dana je trajao sve do završetka rata. Ipak, jedna fudbalska utakmica nije mogla da promeni tok istorije, niti da dovede do raspada države. Danas se veruje da je ceo incident bio izrežiran, i da je od njega profitirala samo aktuelna politika. Uzroke pada Jugoslavije treba tražiti u mnogo dubljim istorijskim, etničkim, religioznim i ekonomskim nesuglasicama.

2s1uazm
Drugi smatraju da je još osnivanjem prve Jugoslavije 1. decembra 1918. godine određen početak i kraj ove države. Najpre je formirana na Mirovnoj konferenciji u Parizu, od strane Žorža Klemansoa, Lojda Džordža i Vudro Vilsona, koji su navodno tada formirali set država srednje veličine među kojima se nalazila Jugoslavija. Njihova funkcija bila je da služe kao kordon prema sovjetskoj revoluciji sa jedne strane, a takođe da sprečavaju nemačku ekspanziju sa druge. Kada se taj sistem raspao, raspala se i Jugoslavija, odnosno onog trenutka kada više nije bila potrebna međunarodnoj zajednici. Nakon Drugog svetskog rata, formiranjem bipolarnog sveta, ona je najpre zamišljena kao zemlja istočnog bloka, a kasnije je nastavila da postoji kao određen model države koji je odgovarao širom evropskom kontekstu, ili po nekim autorima ”ventil na ekspres loncu da ne dođe do pucanja”. Kada je 1989. taj ventil izgubio svoju funkciju, prestala je da postoji i Jugoslavija. Dva puta se formirala i dva puta raspadala, sve u skladu sa međunarodnom zajednicom koja je određivala funkcionalnost i karakter država.

 
Oba ova gledišta ekstremna, malo je verovatno da je rat počeo jednog popodneva na fudbalskoj utakmici, a takođe ni da je isplaniran još 1918. Istina je negde između, odnosno razlozi se mogu tražiti u celom periodu postojanja Jugoslavije, svi događaji su mogli na neki način doprineti tome.

 
Radmila Nakarada kaže da se ”u nasilnom raspadu bivše Jugoslavije mogu prepoznati sudari nasleđa i realnih problema sadašnjosti, obrisi dugotrajne krize i konkretna ograničenja političkih i ekonomskih odgovora vladajuće elite, nasleđe građanskog rata i agresije, ukrštanje lokalnih i globalnih struktura, pragmatičnih interesa i nenameravanih posledica”. Dejan Jović tvrdi da je u pitanju multiuzročnost koja zahteva da se prikažu odnosi, interakcija između uzroka i kako su se oni menjali vremenom. Na taj izazov možda niko nije u potpunosti odgovorio.

 
Smatram da jedini uzrok koji se ne može uzeti kao osnovni i najdominantniji jeste urođena etnička mržnja među jugoslovenskim narodima, koja je dovela do neizbežnog rata u veštačkoj državi. Predstavljanje Jugoistočne Evrope kao krvlju natopljenog predela na kom žive varvarski narodi koji moraju da se međusobno ubijaju je primitivan, subjektivan i potpuno netačan prikaz. Širenjem ovih fragmentiranih istina stvara se gomila predrasuda o svim jugoslovenskim narodima, i šalje se slika da oni ne mogu da pripadaju evropskom, demokratskom svetu, već da je spoljna intervencija neophodna da bi se ti narodi civilizovali. Prema određenom gledištu, raspad Jugoslavije je isključivo unutrašnja stvar, nema nikakve veze sa spoljnim silama, koje su samo dobronamerni pomagači koji žele da uspostave mir na ovim prostorima. Tako se intervencije EU, koja je bila prisutna od samog početka rata, NATO, SAD i UN, smatraju opravdanim, a razni sporazumi koje su one instruisale time crtajući novu mapu Evrope neophodnim i dobrodošlim.

 
Razni teoretičari i ntelektualci koji su razmatrali raspad Jugoslavije se vrlo malo obaziru na spoljne uticaje, ili se samo napominje da su se umešali prekasno. Raspad se tretira kao splet unutrašnjih činilaca, a kao glavni krivac uzima se Srbija. Državni vrh, uz podršku crkve, vojske i intelektualaca je direktno kriv za sukobe, a kao središnji akter uzima se Slobodan Milošević (Luis Sel, Alan Litl, Slobodan Antonić). Najlakše je za sve probleme okriviti jednog čoveka, koji onda postaje oličenje sveg zla, pa narod i međunarodna zajednica imaju na koga da upere prst i proglase ga odgovornim. Ostali šefovi država nisu ni upola toliko pominjani, niti se smatra da su izazvali nacionalizme kod svojih naroda. Milošević je taj koji je kod Srba probudio tendenciju ka autoritarnosti i ekspanzionističkom nacionalizmu, zbog njega nije uspostavljena demokratija. Raif Dizdarević, bivši predsednik Predsedništva je izjavio da je politika Miloševića ”išla ka tome da se razara jedinstvo Jugoslavije, da bi se nametnuo hegemoni položaj Srbije”. Srbi su poistovećeni sa Miloševićem, pa je Vilijem Pfaf povodom toga izjavio da, pošto mu pružaju podršku, ne vidi zašto srpski narod ne bi iskusio patnje koje on zadaje svojim susedima. Goldhagen je zaključio da su davanjem podrške Miloševiću koji je ”genocidni ubica” Srbi pravno i moralno nekompetentni da vode sopstvene poslove, i moraju se staviti ”pod tutorstvo”.

 

Kada se Srbija predstavlja kao krivac za raspad Jugoslavije, i pripisuju joj se ekspanzionističke težnje, često se gubi iz vida da je ona jedina država koja je u sastavu SFRJ bila podeljena i imala dve autonomne pokrajine. Još je ustav iz 1971. ozvaničio slabljenje moći federacije, a jačanje uloga republika i AP. Stambolić i Marković su tražili da se u ustavu iz 1974. smanji autonomija pokrajina, jer Srbija nije mogla da funkcioniše, već je predstavljala određen oblik federacije sama za sebe. Srbi su tražili ravnopravnost sa ostalim republikama, koje su učvršćivale svoje unutrašnje jedinstvo, dok je Srbija morala da se bori protiv ”preventivnog obuzdavanja njene dominacije”.

 

Povodom ustava iz 1974., Mihailo Đurić je upozorio da on iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice, i odbacuje samu ideju Jugoslavije, od koje je ostao samo geografski pojam. Naglasio je da ukoliko nešto još od nje i ostane, to je samo zato da bismo u sledećoj fazi promene imali šta da privedemo kraju. On je nakon ovog govora odslužio zatvorsku kaznu, ali su mu se predviđanja ostvarila. Ustavom je formirano šest država koje su imale sve funkcije vlasti, a komunistička partija podeljena na šest delova. Narodi su takođe dobili pravo na samoodređenje do otcepljenja. Federacija je postala konfederacija, i to je bio uvod za kasniji raspad. Nakon Titove smrti, rasprave među državama su se zahuktavale, i na kraju dovele do donošenja pojedinačnih ustava svake republike. Najpre su to uradile Slovenija i Hrvatska, odričući se socijalizma, nakon njih Srbija i BiH, i na kraju Crna Gora.

 

Moguće je da je ovaj Ustav pogrešno tumačen, odnosno nije uziman u obzir u celosti. U njemu piše da narodi imaju pravo na samoodređenje, a ne republike. Da bi se neka republika odvojila, odnosno da bi se državne granice promenile, bio je potreban pristanak svih republika. Narod je mogao svojevoljno da se odcepi, ali nije mogao da sa sobom ”nosi teritoriju”. Tog sporazuma nije bilo, odnosno Srbija i Crna Gora nisu dale pristanak za odvajanje ostalih država, ali je do toga ipak došlo. Tako se Ustav iz 1974. ne može uzeti kao dominantan uzrok, jer, iako je dao mnogo veću slobodu republikama i autonomnim pokrajinama, on nije bio taj koji je dozvolio otcepljenja, koja su zapravo protivustavna.

Radna-akcija-670x447-620x350
Kao važan činilac se naravno treba uzeti Titova smrt i raspad Komunističke partije, koji je označavao kraj državnog jedinstva. Tito je predstavljao pravu jugoslovensku ličnost, deklarativno se podjednako zalagao za interese svih naroda. Posle njegove smrti nije postojala osoba koja bi mogla biti tako dobar vođa kao on, odnosno niko koga bi sve republike prihvatile. Uloga Saveza komunista Jugoslavije bila je održavanje i razvoj jedinstva, a kako se on podelio i svaka republika dobila svoju partiju, to se odrazilo i na celu državu. Pokušaj pomirenja na 14. Kongresu SKJ prošao je neslavno, napuštanjem Slovenaca i Hrvata, koji su time zapečatili svaku dalju raspravu o mogućem pomirenju.

 

Osim navedenih uzroka, bilo ih je još bezbroj. Sve nesuglasice koje su se gomilale 15 godina konačno su se manifestovale početkom oružanih sukoba. Republike su se odvajale jedna po jedna, neprijateljstvo među narodima je uzelo maha, a svako je težio ostvarenju svojih ciljeva. Posle nekoliko godina građanskog rata, dobili smo nezavisne države i nekoliko naroda koji žive sa manje ili više prisutnim međusobnim tenzijama. Srbija, koja je na neki način bila naslednica Jugoslavije kasnije je pretrpela otcepljenje Crne Gore, a sada se bori protiv proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije. Menjanje državnih granica za Srbiju izgleda još uvek nije gotovo.

Advertisements

2 мишљења на „Uzroci pada socijalističke Jugoslavije

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s