Kako razumevati međunarodne sukobe – Džozef Naj, recenzija

Džozef Semjuel Naj je politikolog, profesor na Harvardu i bivši dekan Kenedijeve škole za diplomatiju. Od 1970-ih bavio se međunarodnim odnosima u neoliberalizmu, i u prethodnih 40 godina izdao je 13 knjiga i oko 150 eseja i naučnih tekstova. Takođe je razvio termine ”meka moć” i ”pametna moć”, koji su postali veoma popularni za vreme vladavine Baraka Obame u SADu.

 
U svojoj knjizi ”Kako razumevati međunarodne sukobe”, Naj obrađuje logiku sukoba u svetskoj politici, poreklo velikih sukoba u 20. veku , ravnotežu snaga i Prvi svetski rat, neuspeh kolektivne bezbednosti i Drugi svetski rat, Hladni rat, intervencije, institucije i regionalne i etničke sukobe, gobalizaciju i međuzavisnost, informatičku revoluciju i novi svetski poredak.

Joseph S. Nye, Jr.

CAMBRIDGE – NOVEMBER 8: Joseph S. Nye, Jr., a professor at the Kennedy School of Government (shown behind him), has written his first novel, entitled „The Power Game“ about a Harvard academic entering the world of government. (Photo by Lane Turner/The Boston Globe via Getty Images)

 

”Ni teorija ni istorija nisu dovoljne”, kaže profesor Naj. Istoričari često ne mogu da vide dalje od činjenica, dok politikolozi mogu da se zakopaju u apstraktne teorije, i tako ne mogu da shvate stvarnost. Ova knjiga predstavlja mešavinu istorije i teorije, pokušavajući da na taj način objasni uzroke različitih sukoba u 20. veku i čitaocu pruži mogućnost za dublje razumevanje ovih istorijskih događaja. Kao i svaki tekst, on ne može potpuno da objasni sve fenomene, ali kroz različite teme navodi na dalje razmišljanje o njima, terajući nas da se zapitamo da li je sve tako kako nam se činilo na prvi pogled. Istorije ima više od teorije, ali smatram da su u sasvim prikladnom odnosu.

 
Naj u svojoj knjizi pokušava da teorijskim konceptom i istorijskim primerima pomogne studentima da steknu bazično znanje o najvećim sukobima prošlog veka, u skladu sa savremenim trenutkom i aktuelnim potrebama međunarodnog života. Svaka od glava knjige poseduje dodatke koji mogu da nam pomognu pri razumevanju materije, odnosno dobijamo izdvojene citate, istorijske hronologije, dodatna pitanja i preporučenu literaturu. Na taj način nas autor navodi na dalje proučavanje oblasti koje nas više zanimaju, i u tom smislu smatram da je delo veoma korisno za sve nas koji želimo da se bavimo političkom naukom, posebno međunarodnim odnosima.

 
”Svet na početku 21. veka je jedan čudan koktel kontinuiteta i promene”. Odnosno, Naj tvrdi da su neki principi u međunarodnoj politici ostali isti još iz doba antičke Grčke. Neki tvrde da proučavamo istoriju političke misli samo da bismo imali osnove za dalje proučavanje modernog sveta, ali lično se u ovome slažem sa autorom. Iako se oružije, transport, brzina i cela tehnologija drastično menjaju svakom godinom, opet neke stvari ostaju iste. Neprijateljstvo je tu od kad postoji svet, od kad su se prva plemena podelila na ”nas” i ”njih”. Iako su tehnike ratovanja itekako napredovale, cilj je ostao isti – preuzeti moć.

 
U delu se može videti prilično pojednostavljen odnos Atine i Sparte i njihovih sukoba. Oni su iskorišćeniza objašnjenje sukoba između savremenih političkih grupacija . Na primeru antičkih rivala može se videti kako danas od neke vrste takmičenja može vrlo lako doći do oružanog sukoba, i koliko je odnos moći među akterima važan.

 
Koristeći Volcove trostepene postavke individualnog nivoa, državnog nivoa i nivoa međunarodnog sistema, i poređenje antike sa dva svetska i Hladnim ratom, u svakom pojedinačnom slučaju možemo videti uticaj svakog od ovih nivoa na izbijanje sukoba, kao i u kojoj meri je koji od njih uticao u konkretnom primeru.

 
Pozivajući se na Tomasa Hobsa i teoretičare društvenog ugovora, autor tvrdi da su međunarodni odnosi anarhična slika prirodnog stanja, bez vladara među njima. Odnosi između država su u stanju ”rata sviju protiv svih”, gde svi učesnici imaju izuzeto zlonamernu prirodu, i osnovni cilj je moć u smislu vladanja nad svim ostalim učesnicima u borbi. Zato je mnogo lakše voditi unutrašnju politiku, odnosno unutar države lako je nametnuti svoju volju i zakon, dok u spoljnim odnosima uvek postoji neko jači kome ćete se barem nesvesno pokoravati. Niko nema monopol sile, kaže Naj, i tvrdi da u međunarodnoj politici ne postoji vrhovna vlast. On time na neki način negira nadmoć jedne države nad ostalima, što u praksi može donekle biti slučaj.

 
Naj u ovom objašnjavanju naginje delom realizmu, a delom liberalizmu. Realisti smatraju da su odnosi između država nepromenljivi, već da smao postoji redistribucija moći, dok liberali uključuju mnogo više faktora, stavljajući naglasak na međunarodne organizacije koji su nosioci transformacije sveta. Naj kroz knjigu pokazuje kako su oba pristupa nepotpuna, pa ih zato kombinuje, i u nekim momentima čak prerasta oba mišljenja, čime celom delu daje neutralnu notu i čini ga teorijski relevantnijim.

 

international-relations
Ono što čitanje čini zanimljivim i tera nas da dalje razmatramo poglavlja je par primera gde se postavlja pitanje ”šta bi bilo kad bi bilo”, odnosno koliko bi se ishodi svetske istorije promenili ako bi se samo jedan faktor razlikovao. Tako imamo primer pitanje šta bi se desilo sa Hladnim ratom da je SAD bila socijalistički uređena država, odnosno da je SSSR bio kapitalistički. Time dobijamo neku dimenziju koja spada u fikciju, odnosno možemo da razrađujemo sve posebne faktore koji su doveli do nekog sukoba i vidimo koliko su zapravo svi pojedinačno relevantni. Neki istoričari (kako ih autor naziva ”čistunci”) su protiv ovog pristupa, ali lično smatram da je interesantan, jer delu daje zabavan deo, odnosno čini da istorija ne bude monotona. Naravno da to nije naučni pristup proučavanju neke oblasti, ali može pomoći pri razumevanju i daljem razrađivanju pojedinačnih primera.

 
Naj se dalje bavi i ravnotežom. Navodi da ravnoteža snaga može značiti raspodela moći (koja skoro nikad nije ravnopravna), ili može značiti politika uravnotežavanja. Teorija ravnoteže snaga pretpostavlja da će države delovati u cilju sprečavanja da se neka zemlja razvije u dominantnu silu. Autor tvrdi da je jedna od najinteresantnijih i najsnažnijih prognoza u međunarodnoj politici to da države pokušavaju da uravnoteže moć delujući unilateralno, naoružavajući se ili formirajući saveze sa drugim zemljama čiji izvori moći mogu da pomažu uravnotežavanje najjačeg. Ovaj primer izdvajam jer smatram da se nalazi u osnovi čitavog tumačenja sukoba, jer je osnovni pojam moć, sa kojim ide i ravnoteža.
U knjizi se navodi i pojam ”ravnoteža straha”, koja je zaslužna za sprečavanje nekih sukoba da se rašire, odnosno uz pomoć odgovornog rukovodstva i boljih procena sprečila da se Hladni rat proširi na ceo svet. Ovaj pojam može biti interesantan za dalje proučavanje, jer na neki način može objasniti zašto verovatno neće doći do Trećeg svetskog rata u skorije vreme – strah predstavlja određen motiv da sukobi ostanu lokalnog karaktera.

 
U slučaju proučavanja dva svetska rata autor postavlja pitanje da li je rat bio neizbežan. U skoro svakom slučaju odgovor će biti ”ne, ali je bio vrlo verovatan”. On napominje da se visoka verovatnoća izbijanja sukoba može izbeći veštim potezima, gde pri dobijanju više vremena nalazimo alternative u meunarodnim sukobima koje bi mogle biti spasonosne. Navodi se primer 1914. i Sarajevskog atentata, gde tvrdi da su svetske sile mogle da ulože napor da smire tenzije i time sprečiti barem obim svetskog rata, mada mislim da on tu previše pojednostavljuje stvari, odnosno uzima atentat kao jedinu stvar koja je dovela do sukoba.

 
Analizirajući Hladni rat, on postavlja pitanje šta je njega tačno izazvalo. Dok tradicionalisti vide Sovjete kao pokretače, revizionisti tvrde da su odgovorni Amerikanci, a postrevizionisti da ne postoji jedan krivac. Naj objašnjava da su pravi razlozi (uglavnom ekonomski) proizvod svih ovih teorija. Ipak, on opisuje Ruzveltovu i Staljinovu politiku, koje bacaju senku na ovu situaciju, ali analizom nivoa koju ovde ponovo koristi uspeva da pomogne pri priučavanju datog dela istorije.

 
U poslednjim poglavljima se proučavaju neki manji događaji u skorijoj istoriji, uz objašnjavanje pojmova kao što je suverenitet, i diskutovanje o momentima gde je intervencija bila neophodna. Ceo ovaj pojam humanitarne intervencije daje knjizi određenu notu pristrasnosti i jasno nam pokazuje da je autor Amerikanac, iako se to može zanemariti u cilju daljeg proučavanja. Knjiga je u ovom delu posebno interesantna za nas sa prostora bivše Jugoslavije, iako ne baš u pozitivnom smislu, jer se navode razni subjektivni stavovi, netačni podaci i predrasude kada se govori o ovdašnjim sukobima, pa čitaoca to može iznervirati inaterati na negativan stav prema celom delu na osnovu tih podataka. Postavlja se pitanje da li su i ostale stvari iznete u delu predstavljene kroz određenu prizmu ili je ipak naučno relevantno.

world-war-3
Naj takođe objašnjava promene koje su se desile u svetu od završetka Hladnog rata. Njegova istorijska objašnjenja su, kao i u celoj knjizi, prilično dobra i razumljiva svakome ko ima bilo koje znanje o datim događajima. Ipak, deluje kao da završna poglavlja nisu u harmoniji sa početnim, jer se ne izvlače nikakvi zaključci, samo se opisuju događaji i pojave. Postavljaju se određena pitanja, ali nigde ne dobijamo odgovore na njih, već samo dodatnu literaturu za dalje proučavanje.

 
Možda je poslednji deo slabiji od prethodnih jer se govori o skorijim istorijskim događajima, koje teoretičari nisu mogli dovoljno detaljno da prouče. To celoj analizi daje neku notu neozbiljnosti, jer se analize Prvog svetskog rata mogu naći na raznim mestima, ali on je 100 godina iza nas. Mene lično kao čitaoca mnogo više interesuju skoriji međunarodni sukobi, o kojima pak Naj ne iznosi posebne zaključke niti nam daje detaljna objašnjenja.

 
”Razumevanje međunarodnih sukoba” Džozefa Naja ne predstavlja neizbežnu literaturu za nas koji želimo da se bavimo političkom naukom, ali je svakako korisna. Knjiga je pregledna, jasna i razumljiva. Nije potrebno previše široko poznavanje istorije ili teorije da bi se knjiga razumela, jer je sve napisano jednostavnim jezikom. U nekim delovima čitaoca tera na razmišljanje i svojevrsno igranje naukom, odnosno postavlja pitanja o kojima možemo dugo da diskutujemo. Pruža dobru analizu najvećih ratova, sa hronologijom, činjenicama i tačno odmerenom dozom teorije. Zamerka bi bila to što skorašnji sukobi nisu detaljnije analizirani, ali ne možemo za to kriviti samo autora, jer se obično svi istorijski događaji potpuno razumeju tek vekovima kasnije.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s