Elementi Herodotove tipologije političkih oblika

Herodot je antički istoričar čije je najvažnije delo ”Istorija”(Ιστορίαι). Delo je podeljeno na devet knjiga, od kojih svaka nosi ime po jednoj muzi. U trećoj knjizi ”Istorije”, Taliji, Herodot piše o tipologiji političkih oblika, što se smatra za njegov doprinos razvoju političke teorije, jer je pre njega postojao samo jedan oblik vladavine u Persiji – despotovina. Sedmorica antičkih mudraca raspravljaju o tome koji je oblik vladavine najbolji, gde Otan kritikuje tiraniju, a hvali demokratiju, Megabiz iznosi loše strane demokratije, hvaleći oligarhiju, dok Darije tvrdi da je aristokratija najbolji oblik od ponuđena tri. Ostali mudraci se slažu sa Darijevim mišljenjem, prihvatajući ideju da jedan od njih treba da bude kralj, hvaleći aristokratiju, svi osim Otana, koji govori da se sam odriče vlasti ukoliko nad njim i njegovim potomcima ne bude vladao niko od ostale šestorice. Njegov uslov biva prihvaćen, i Otanova kuća ostaje jedina slobodna u Persiji.

 
Neki veruju da se gorepomenuta rasprava nije mogla zaista dogoditi u tadašnjoj Persiji (Vujačić ”Politička teorija”), iz prostog razloga što je ona tada bila despotovina, i nije bilo prostora za razmišljanje o drugim oblicima vladavine. Takođe nije bilo moguće voditi ovakve slobodne rasprave zbog tipa državnog uređenja (isto počinje moguće tek u antičkoj Grčkoj). Postoji još mnoštvo razloga zbog kojih se sumnja u Herodota, ali to ne umanjuje negov doprinos razvoju političkih teorija. Bilo da se ova rasprava zaista odigrala i ne, činjenica je da su ovde iznesene ideje koje su opstale dva i po milenijuma posle ”Istorije”.

Raphael_School_of_Athens
Kada se spomene antička Grčka, ono što nam prvo pada na pamet je demokratija. Ipak, iz Herodotovih, a kasnije i Platonovih i Aristotelovih dela, vidimo da su antički pisci hvalili monarhiju kao najbolji oblik državnog uređenja. Smatra se da ”nema ničeg boljeg od vladavine najboljeg čoveka” (Herodot). Pošto je sloboda dobijena od strane jednog čoveka, a ne nekolicine ili gomile, taj jedan čovek treba biti na vlasti. Herodot takođe piše o tome da u demokratiji i oligarhiji može lako doći do sukoba, pokolja ili izbijanja najgorih na vrh, i da je rezultat svega toga opet dolazak jednog monarha. Na osnovu ovoga može se postaviti pitanje – kako da znamo da taj jedan monarh nije najgori koji je izbio na vrh?

 
Ono što Herodot prvi uvodi u političku teoriju jeste mogućnost smenjivanja vlasti, što je pre njega bilo nezamislivo. Samim tim što su lako zamenljivi, logično je da će se vladari truditi da što bolje vrše dužnost, postaće odgovorniji i svesniji potreba naroda da bi se što duže održali. Ipak, ako je monarh na vlasti, njega nema ko da kontroliše, narod nije upućen u sve njegove poslove jer se smatra da je on savršen vladar koji najbolje zna šta je dobro za državu. Ko će biti taj koji će imati hrabrosti da kritikuje vrhovnog vođu i predložiti njegovo smenjivanje?

 
Lako se može desiti da monarhija pređe u tiraniju, i zato moraju da postoje zakoni koji bi ograničavali vlast. Osim zakona, smatram da je neophodno da, ako je već jedan čovek na vlasti, njegov period vladavine bude ograničen. U modernom svetu imamo predsednički mandat kao primer toga, gde ukoliko se vladar pokaže kao loš, na njegovo mesto dolazi drugi, izborom većine. Tu dolazimo do demokratije, odnosno vladavine naroda u nekoj meri. Slažem se sa Megabizom koji u ”Istoriji” govori da ”neprosvećena gomila” ne može da vlada, ali ipak smatram da joj se treba dati pravo da odabere onog ko može. Platon u svom delu ”Država” (πολιτεία) kaže da je ”Najbolja i najsložnija država ona u kojoj za vlašću najmanje teže oni koji su izabrani da vladaju” (520d). Iz ovog citata možemo doći do zaključka da narod treba pažljivim odabirom da postavi na vlast onog koji je za to najbolji, a ne onog koji to najviše želi. Ako neko žudi za vlašću, on lako može postati pohlepan i za bogatstvom i slavom, i time odvesti državu u propast.

2353---base_image_4.1424269591
Dalje dolazim do zaključka da, iako su sedmorica mudraca razgovarala o različitim oblicima vladavine, na kraju im ipak odgovara monarhija koja je veoma slična despotovini u kojoj su do tada živeli. Iako su oni u to vreme bili pobunjenici u Persiji, deluje da nisu dovoljno smeli da isprobaju potpuno novo državno uređenje, već se drže nečeg već poznatog, sa malim poboljšanjima. Bez obzira na to, ne mogu poreći značaj ove rasprave, jer ona daje osnov za kasnije razvijanje tipologije političkih teorija i za Platonove i Aristotelove ideje koje su po meni naprednije od Herodotovih.

 
Iako sam u ovom izlaganju kritikovala monarhiju predstavljenu u ”Istoriji”, ne smatram da su demokratija ili oligarhija bolje od nje, čak naprotiv. Nije moguće da uvodim novi oblik državnog uređenja, ali mislim da bi za svaku državu najbolja bila kombinacija onih koji već postoje. Dakle, vlada jedan koga je većina izabrala, uz moguću pomoć učenih ljudi (aristokrata). Smatram da bi uz takvu postavku vlasti država mogla dobro da funkcioniše u današnje vreme.

 
Na kraju dolazim do zaključka da je Herodotovo delo ”Istorija” veoma bitno za sve nas koji želimo da se bavimo političkim naukama, iz prostog razloga što ono predstavlja početak svih budućih rasprava. Bilo da je Herodot rasprave iz dela izmislio, ili su se stvarno dogodile, na njima se bazira sve što je kasnije nastalo i njihova važnost za čovečanstvo je velika.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s