Nasilje u sportu (navijačka potkultura osmi deo)

Od kad je lopta počela da se šutira po terenu, krenula je i ljubav prema fudbalu i voljenom klubu. Ljubav je prouzrokovala strast, a iz strasti su se rodili incidenti na i oko fudbalskih stadiona. Ti incidenti su mahom bili bezazleni, a fudbal se igrao isključivo zbog publike, koja je obuhvatala sve slojeve društva. Na utakmice su dolazili zaljubljenici u sport, nije bilo bitno ko pripada kojoj ekonomskoj klasi, na stadionima je bilo mesta za sve. Godine su prolazile, smisao je ostao isti, ali se nasilje naglo proširilo.

’’Pod nasiljem u sportu podrazumevamo svaku reč ili postupak sportiste, trenera, sudije, roditelja, gledaoca ili drugog učesnika u sportu koji nanosi povredu onima koji su uključeni u sportsku aktivnost’’ (Bačanac, Petrović, Manojlović, 2009.).

Niko nema tačan odgovor kada je, kako i zašto nasilje u sportu počelo da se vezuje isključivo za navijače, ali svi vidimo da je ono danas sastavni deo te potkulturne grupe. Sociolozi i razni stručnjaci iz oblasti sporta pokušavali su da objasne ovaj fenomen, dolazeći do zajedničkog zaključka da problem nije samo na stadionu ili u hali, već u dubljim društvenim uzrocima, i da nasilje predstavlja refleksiju društvenih okolnosti.

Polish soccer fans shout as Russian fans march to the National Stadium in Warsaw

Kada je navijačka scena tek došla u Srbiju, tada Jugoslaviju, o navijačkim incidentima se nije pričalo u medijima, već su ostajali samo u užem krugu ljudi koji su u njih bili umešani. Prvi incident koji je imao veću medijsku pažnju bilo je putovanje navijača ‘Partizana’ u Sarajevo sredinom 1980-ih godina kada je u Šidu izbila velika tuča sa policijom, praćena privođenjem navijača. To je bio prvi put da su mediji prenosili jedan takav događaj, pošto je do tad važilo da se o sportu javno priča samo u pozitivnom smislu, jer pominjanje nasilja loše utiče na mlade.

Profesor Dragan Koković kaže: ’‘Nasilje u fudbalu je počelo onog trenutka kad je radnička klasa smatrala da se njoj oduzima njen sport, a to je bilo tada kada su uvedeni sektori na stadione, pa je onda gospoda bila u ložama ili u nekom sektoru koji je jako skuplji, a oni su stajali. Tad je u stvari počelo nasilje među navijačima.’’ On je takođe izdvojio sledeću tipologiju koja prati nerede na utakmicama :
1. fanatična publika – grupa ljudi koji su zaluđeni sportom koji prate;
2. gomila koja želi pobedu – oni koji će se naći pogođeni porazom i kriviti sudije;
3. razuzdana gomila – masa ljudi koja u isto vreme izražava svoju agresiju;
4. polarizovana publika – ljudi koji dolaze na utakmice isključivo radi nasilja.

SS Lazio v AS Roma - Serie A sipa_00607652_000004

Činjenica je da ekstremni i ultra navijači daleko teže podnose poraz od obične publike i simpatizera. Kod njih važi pravilo – ako izgubi klub, ne sme da izgubi grupa, ali ta težnja za barem fizičkom pobedom nad protivničkim navijačima često je imala katastrofalne posledice. Takvi navijači posle poraza ili pobede za sobom ostavljaju pustoš, kako oko stadiona, tako i u gradu. Zbog njih je, pošto je pojam ‘ultras’ manje raširen, pojam ‘huliganizam’ počeo da se vezuje za sve navijače.

Sama reč huligan (eng. hooligan) dolazi od Patrika Huligana, poznatog irskog kriminalca osuđenog u Londonu 1889. godine, čije se ime najpre koristilo za skitnice, a danas opisuje aktere nasilja na stadionima. Ono što karakteriše huligane je to da su oni nasilni sa niskim stepenom tolerancije i destruktivni. Huliganizam obuhvata:
1. vređanje po raznim diskriminacijskim osnovama pojedinaca ili grupe;
2. fizičke nerede i nanošenje lakih ili teških telesnih povreda koje mogu imati i smrtnih ishoda;
3. uznemiravanje javnih i privatnih svojina;
4. uznemiravanje javnog reda i mira;
5. ugrožavanje opšte sigurnosti upotrebom nedozvoljenih sredstava kao što su baklje, rakete i ostala pirotehnička sredstva;
6. konzumiranje alkohola na nedozvoljenim mestima i upotreba narkotika;
7. neovlašćen ulazak na sportski teren ili u službene prostorije;

featured-soccer-hooligans         Millwall-fans

Najčešće žrtve nasilja na stadionima, osim pripadnika samih navijačkih skupina, jesu organi reda (policija), organi vlasti, etničke manjine i ponekad stranci. To nasilje ne mora uvek biti izraženo fizički, već pesmama koje pozivaju na mržnju, šovinizam i linč. Fizičko nasilje je najčešće usmereno prema drugim huliganima ili prema predmetima na stadionu i u njegovoj okolini, tako da ne mora uvek imati dugotrajne posledice, dok je verbalno nasilje upućeno političarima, novinarima, igračima ili čitavim nacijama, i često se shvata ozbiljnije.

Iako nasilje među navijačima deluje neorganizovano, spontano i bez ikakvog cilja, ono je često veoma dobro isplanirano. Nije retkost da se navijačke grupe koriste od strane političkih stranaka, kriminalnih organizacija, itd.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s