Svet navijača (navijačka potkultura šesti deo)

Mlade navijanje obično privuče u srednjoj školi i tada počinju da idu na stadion. Na početku se najviše druže momci iz istih krajeva grada – slušajući njihove doživljaje sa utakmice, pojedinac reši da i on pođe sa njima. Uglavnom su utisci sa prve utakmice dovoljni da nekoga privuku da tu ostane duže. Kada neko ode na tribinu sa najvatrenijim navijačima, on doživi šok, adrenalin i euforija su na veoma visokom nivou, kao i osećaj zajedništva koji čini navijačku grupu kompaktnom.

Na navijačkoj tribini se može naći mnogo različitih tipova ljudi, tu su srednjoškolci, profesori, bankari i kriminalci; ljudi iz različitih krajeva Srbije, različitih političkih i ideoloških ubeđenja. Sve njih veže jedna stvar – ljubav prema određenom klubu i želja da on pobedi. U navijačkim grupama nije bitno kako se zoveš, koju muziku slušaš, kakav si bio đak u školi niti kako si obučen, bitno je da si tu, i da pevaš, tapšeš i navijaš. Mladi često baš u tome pronalaze radost – što će ih nekoliko hiljada ljudi prihvatiti takvog kakav je. Tu se stvaraju prijateljstva, a pojedinac polako stvara ugled ’na tribini’.

Kada neko bude redovan na utakmicama, on privuče pažnju jednog od vođa, i tako počinje da dobija određene zadatke. Kad ta osoba prođe nekoliko testova, on počinje da ima poštovanje starijih, i malo po malo napreduje u hijerarhiji grupe. Polako počinje da oseća da su mu drugovi sa utakmica druga porodica, zajedno proživljavaju razne situacije – radost, tugu, tuče, gostovanja, putovanja i druženja, i sve to godinama kasnije preraste u dobra prijateljstva.

U svakoj podgrupi navijača postoje ljudi koji su najiskusniji, aktivni u svim dešavanjima grupe, uživaju ugled ostalih i smatraju se za najbolje. Takve osobe se obično biraju za vođu, jer je navijačima, kao i svakoj velikoj masi ljudi, potreban neko ko će ih usmeravati. Onda se među vođama podgrupa bira nekoliko najboljih, koji će se postaviti za vođe svih. Navijači koji pripadaju ovom nivou su u kontaktu sa upravom kluba, rukovodiocima policije i ostalim institucijama bitnim za grupu. Jedan čovek ne može da kontroliše toliku masu ljudi, već komunikacijom i timskim radom sa ostalim vođama zavodi red i mir na tribini. Vođa navijačkih grupa takođe ne može da bude odgovoran za sve što se dešava sa ostalim pripadnicima, jer je njegova osnovna funkcija da vodi navijanje u toku utakmice i usmerava ostale navijače u kom pravcu da idu, ali on kao pojedinac nema dovoljno snage da kontroliše svaki postupak desetine hiljada ljudi.

sp-zvezda-kosarka-navijaci                   2pzzfwo

U navijačkom svetu postoji mnoštvo rekvizita koji se koriste: šalovi, kape, bubnjevi, baklje i svi oni imaju veliku važnost za jednog navijača, ali ti rekviziti nemaju ni blizu istu težinu kao što to ima navijačka zastava. Kad neka grupa ostane bez zastave, odnosno kad im je protivnička grupa otme ili ukrade, smatra se da je ta grupa ostala bez svoje časti, i da ona više nema šta da traži na ’tribini’. Opšte je poznato da su neke grupe zbog gubitka zastave gasile iako su bile aktivne i po nekoliko decenija. Jedan od tih primera je grupa ‘Milan’-ovih ultrasa kojima su pred jedan meč navijači ‘Juventus’-a uzeli transparent; ta grupa postojala je preko trideset godina, ali se posle tog događaja jednostavno ugasila. Iz ovog primera se vidi koliko je pripadnicima potkulture navijača stalo do svoje časti i ponosa, i koliko čuvaju svoje glavno obeležje, i samim tim svoj identitet.

Bitna stvar za svakog navijača jesu gostovanja njihovog kluba. Na njih se mnogo ređe odlazi nego na utakmice ‘kod kuće’, pa su samim tim mnogo značajnija. Kult gostovanja počeo je da se gradi još 1960-ih godina, i od onda je nepisano pravilo da je onaj koji je gledao najviše gostovanja svog kluba ‘najvatreniji navijač’. Što se više išlo u druga mesta, tako je i šansa za incidentima rasla. U SFRJ su na početku ti incidenti bili mali i bezazleni, nastali iz iskrenih pobuda i ljubavi prema sportu, dok još nije bilo organizovanih navijačkih grupa kakve imamo danas. Postepeno su gostovanja postajala sve rizičnija i sve su više ‘poena’ nosila u navijačkom svetu. Osamdesetih godina prošlog veka pojavljuje se nova generacija ‘Grobara’ koja nameće novi vid odlaska na putovanja i ‘delovanja’ na njima. To je izgledalo tako što su navijači ‘Partizana’ u masovnom broju odlazili na gostovanja i tamo pravili razne probleme – od razbijanja železničke stanice, preko krađe hrane i pića, do maltretiranja lokalnog stanovništva. Ta generacija navijača ‘Partizana’ dobija naziv ‘Kaznena ekspedicija’, i postavlja standarde za dalje ponašanje navijača na gostovanjima. Ipak, gostovanja ne služe isključivo za dokazivanje pojedinaca, već su takođe najbolji način da se pripadnici grupe međusobno upoznaju, kao i prilika za mlade da steknu neophodno iskustvo i izgrade sebe u navijačkom smislu.

24ool80                                          89_314df6_mala

Kada mlad pripadnik navijačke grupe stekne dovoljno znanja i iskustva, on postaje bitan deo tribine. Stadion i hala postaju sastavni deo njegovog života, zbog čega se često desi da porodice mladih ispaštaju, jer sa aktivnim navijanjem slede razne loše stvari, kao što su tuče, povrede, neprovedene noći kod kuće, privođenja, hapšenja i ‘sačekuše’. Stvari se promene tek kada se desi nešto zaista loše (hapšenje na duži period, jače povrede ili ozbiljne pretnje) ili kad pojedinac dođe u određene godine i reši da je vreme da osnuje porodicu. Kada neko ko je bio aktivan na tribini dugi niz godina reši da se povuče, njega nazivaju ‘penzionisan navijač’. Najčešće navijači ’odu u penziju’ između tridesete i četrdesete godine života, mada ima izuzetaka. Ipak, navijanje nikad ne nestane sasvim iz njihovog života, jer svi koji su jednom osetili čari ‘tribine’ ne mogu da prestanu sa odlascima na istu, pa se mogu videti uglavnom na derbijima ili nekom evro-gostovanju, kako navijaju istim žarom. Na pitanje šta, posle godina provedenih na ‘tribini’, ‘Partizan’ i ‘Grobari’ znače za njega, bivši član grupe ‘Grobari Srbija’ odgovorio je: ’‘Jedan dobar deo mog života, gomila lepih stvari. Šta bih mogao još da kažem – ne kajem se. Voleo bih da je drukčije, da je bilo lepše, ali se ne kajem.’’

Osim prijateljstva i zajedništva, navijanje pojedincu pruža i priliku da se oslobodi stresa i agresije, što kroz pevanje iz sveg glasa, što kroz organizovane tuče. Među navijačima su ranije važili određeni kodeksi i pravila, tako da su čak i fizički sukobi bili kako-tako organizovani i mogli da se kontrolišu. Bila je dozvoljena samo tuča rukama, nikome nije padalo na pamet da nosi noževe ili oružije, nije bilo napadanja van stadiona, deset ljudi nije napadalo jednog, niti se udarao neko ko leži na zemlji; navijači su sebe smatrali za neku vrstu vitezova, i u skladu sa tim su rešavali svoje međusobne sukobe. Za jednog navijača oduvek je bilo važno da bude moralan, nepotkupljiv i da poštuje ta neka nepisana pravila, ali se u poslednjih nekoliko godina to dosta promenilo.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s